Колумне / Јелица Грегановић
Jelica

Бела куга и црни бројеви

Пише: Јелица Грегановић

Као и већина европских земаља, тако и Србија болује од беле куге, болести све мањег рађања деце. Декларативно сви су за то да жене рађају више. Али, да би до тога дошло, морају да се испуне неки друштвени услови, међу њима и то да жене буду – живе. Јер, бар 500 жена умре сваке године у Србији од рака грлића материце. И 1.250 жена у Србији оболи од тог рака, рака који спада у најизлечивије у својој врсти и рака који може да спречи вакцина. Као што сасвим поуздано, тај рак, може да се региструје у његовој раној фази, тестом који постоји већ 75 година и зове се Папаниколау, односно Папа тест. Све су то бројке које би морале довољно да кажу мушкарцима, женама и надлежнима.
Мушкарцима зато што су они у 95 одсто случајева преносиоци ХПВ вируса (Хумани папилома вирус), који изазива рак грлића материце. Против инфекција, изазваних овим вирусом, у Америци се примењује вакцина већ десет година. У Европи је вакцина присутна у 19 земаља, годину дана краће. Вакцина је предвиђена за девојчице и дечаке старе од 11 до 14 година, односно за популацију деце која још није ступила у сексуалне односе. Вакцина је безбедна и ефикасна. Али, још није обавезна, иако рак грлића материце и у Европи односи велики број женских живота. Зато мушкарци не би смели да ову болест третирају као само женску, као што би морали да буду свесни бројки у које се могу уписати њихове жене, ћерке, сестре, другарице... Нарочито тамо где на сваком ћошку не постоји гинеколошка ординација, дом здравља, болница. Ван градова. У селима. Тамо где жене морају да моле да буду одведене код лекара или код лекара иду тек кад се разболе.
Женама зато што њихови животи нису јефтина и поновљива роба. Зато што не смеју да заборављају на себе све док није прекасно. Зато што морају да мисле на своје ћерке и синове, јер животи будућих жена од тога зависе. Зато што не смете да дозволите да будете саме себи неважне онолико колико другима можете бити мање битне све док се не покрене питање беле куге, нерађања. Жене нису на овом свету само да би рађале, а рађати се може и после операције рака грлића материце. Животи жена су, и без рађања, важни колико и мушки. Зато је благовремени и редовни одлазак код гинеколога нешто што не сме да буде срамота, ствар која се одлаже, већ питање живота и смрти.
Надлежнима зато што власт, ма како се звала и презивала, мора да буде свесна да без живих жена неће бити живе државе. Неће бити мајки, неће бити деце, неће бити довољног броја пореских обвезника који ће издржавати оне који више не могу да раде. Ако баш морамо децу и тако да гледамо. Зато власт мора да се позабави тиме да јој жене не умиру тек тако. Да организује мрежу лекара, да зове, позива, да обавеже жене да се прегледају. Да се бави превентивом која је много јефтинија од лечења и сахрањивања жена. Да размисли о вакцини која је сада многим женама и мушкарцима у Србији недоступна због њене цене. Нема те вакцине која би могла да буде скупља од живота мајки и људских бића званих – жене.Ја сам рак грлића материце преживела само зато што су ми га на време нашли. И двоје деце након лечења родила. Дала сам Богу божје и цару царево. Зато сад очекујем да цареви врате дуг и побрину се за све остале жене.

Колумне / Јелица Грегановић
Jelica

О црном луку и срцу мамином

Jelica

Први пар чарапа