Колумне / Јелица Грегановић
Jelica

О црном луку и срцу мамином

Piše: Jelica Greganović

Није то од жалости нити зато што не схватам да је беба мамина, срце моје, порасло и отиснуло се на пучину живота, док лелујају пластичне палме и злаћани сунчеви зраци довршавају кич-разгледницу будућности. То је од лука, црног. Од њега цмиздрим кад ме нико не види. Срце ми се скупило као кликер и тутњи вибрацијама комшијске бургије у пола четири по подне. Не би мени, иначе, попуштале гумице на вентилу да није лука. Јак, вештачки, француски лукац. Без њега сарме нема. А без сарме у пластичној кутији, нема студента.
Јер, имамо студента. Лутка мамина, радост моја, првенац мамин уписао је факултет. Љуби га мајка паметног. И добио Ausweise Fur Studierende, са сликом, пиле мајкино. Први наш, кућни студент. И то Бечког универзитета, као што и приличи првенцу балканске породице. Додуше, неће студирати трговину него међународне односе, али кад се узме у обзир састав наше фамилијарне репрезентације, то је прави избор. Шира породична окупљања нам и тако изгледају као самит УН.
Наравно, чим је уписао факултет, тако је у то име престолонаследник одмах збрисао. У Европу. Возовима. Три недеље. Да прошири видике. И нама ојача бицепсе и остале епсе. Јер, неко је морао да поради на његовом пресељењу у град предстојећег студирања, због чега се и репризирала прошлогодишња пресељивачка авантура. Очито, како гурне јесен ногу у врата, тако се ја до'ватим кутија, корпи, кеса и почнем да пакујем. И док злаћано лишће плодне јесени лелујавим плесом пада на миомирисну траву, а боја ваздуха зри заједно са сунчевом дињом, да не помињем птице селице које се окупљају на прелиминарним семинарима пред полетање ка египатском аранжману, ја пакујем ли пакујем. За разлику од поменутих 'тица, ја сам селила на север. Сина. Који је за то време базао Европом и развлачио хоризонте.
За то време принцеза је остваривала своје, већ дуго најављиване, територијалне претензије. Заузела је братовљеву собу и у њу населила и кученце Икија, своје шминке, машне, ташне... Нестало дечачке собе у трептају.
Мали син је, наравно, искористио прилику да се као епидемија рашири по дечјој соби. Спасао се сестре и хорде њених децибелних другарица.
Престолонаследник се вратио на хепиенд. Таман кад смо све саставили и прикуцали. Одушевљено је поздравио резултате наших психо и пре свега физичких напора и збрисао код ње. Нисам вам поменула да имамо њу? Да, однедавно. Не, нисам ништа чантрала зато што је отишао у други град а да нас честито није ни погледао, само је оставио прљав веш. И мене да сецкам лук. Зато сам засузила. Да није лука, не бих. Јесте да сам га сецкала на атоме још пре три дана, али никако да ми стану сузе од лука. Јак. Да.
Ех, сестро слатка, кад ти дете оде, све те дроб заболи, каже наша Фатима и клима црнокосом главом, украшеном чвор-пунђом. Брише углове усана, стиснутих као цицијашки џеп и шмрцка са мном. Од лука, наравно.
Вратио се малочас. Покупио чист веш и отишао. А, нама се породица скупила. Није од прања, иако се више но редовно туширамо и перкамо. Бројчано смо фелерични. Отишао нам престолонаследник. И Марица с њим. Црна fraulein Марица такође је отишла у Беч. Делиће станчић са престолонаследником и цимером. Радоваће им се кад се врате кући и прешће им. Кад маме нису с њима. Што ли бебе примају на факултете? Срце мамино... јак онај лукац. Шмрц. (Из књиге Од речи до речи, Лагуна, 213)

Колумне / Јелица Грегановић
Jelica

Први пар чарапа

Jelica

Бела куга и црни бројеви