Колумне / Јелица Грегановић
Jelica

Први пар чарапа

Пише: Јелица Грегановић

У рано јутро мрачног средњег века, Кристифор Колумбо устао је, протрљао очи, почешкао се битно ниже и намрштио на галаму која се чула из кухиње. Капетан Колумбо узео је у руку пешчани сат са сандука поред кревета и покушавајући да наслути које доба показује, успео да га испусти у бокал са водом. Кратко је опсовао и гурнуо руку у бокал који се, изненађен том врстом интимизације, одмах претурио у посуду за обављање природних, ноћних потреба. Кристифор је гадљиво погледао новонастало море око ноше, сат који је плутао у њој и острвца разбијеног врча. Уздахнуо је паћенички, знајући да ће га ово коштати дугорочног жениног џвањкања. Напољу је још било тамно. Протегао се, исправио спаваћицу и одлучним кораком ушао у – орман.
Истог тренутка кад се из ормана зачула ломњава, из кухиње се проломио глас госпође Колумбо:
- Кристифоре, врата од собе су лево од кревета, изађи из ормана, опет ћу морати два сата да слажем ствари!
Капетан је бесно искочио из гардеробног објекта, бацио кроз прозор вешалицу која му се закачила за чипкану крагну спаваћице, шутнуо мачку мислећи да је женина бунда и урликнуо:
- Овде нема чарапа! Где су моје чарапе?!
- Кики, сиђи са тавана, спаваћа соба је друга врата десно.
- Знам, знам…
Капетанова жена дубоко је уздахнула, сипала млеко мачки, испратила децу у школу и почела да простире веш. Прекинуо ју је очајнички крик:
- Розита, овде нема мојих чарапа, закаснићу, где су ми чарапе?!
Розита је извадила штипаљке из уста, спустила мокри чаршав назад у корпу, попела се у спаваћу собу где је затекла свог мужа како фиксира погледом једну полицу у орману чија је садржина била полусрушена након јутарње посете његове унутрашњости. Стрпљиво је отворила фиоку од комоде. Другу одозго.
- Ево ти чарапа. Ово је комода. Ово је фиока. Ово су твоје чарапе…
- Знам, знам...пре нису биле ту, нећу те, хоћу пословне хулахопке!
- Само да знаш да ти је остао један пар, пази кад се ркћеш по броду…
- Розита, нисам дете, не разговарај тако са мном! Како се ово облачи, како да знам шта је напред, а шта позади?..
- Наслони се на мене, дигни ногу, не ту, другу...Тако, одело ти је пребачено преко столице, обуци се и сиђи доле, три каравеле те чекају и немој опет да вежеш плашт као портиклу…
- Розита!
- Знам, ниси дете, гурнуо си ногу у рукав…
- Остави ме да се облачим и гледај своја женска посла!
Госпођа Колумбо попреко је погледала свог мужа који је покушавао да на главу навуче панталоне и сишла назад у кухињу.
Капетан је тапкао за њом:
- Идем!
- Кад се враћаш?
- За две, три године.
- Добро, а куда ћеш?
- Да нађем Нови Свет – дрекнуо је капетан и треснуо вратима за собом.
Розита Колумбо поправила је наборе на кецељи, избројала до пет и рекла:
- У шпајзу га сигурно нема, пази на тегле са паприкама, хладе се на поду.
Капетан је бесно изашао из шпајза, још једном лупио вратима, љутито погледао жену и кренуо…
- Кики, а где ћеш наћи тај Нови Свет?
- Не мешај се у мушка посла, у Индији, наравно!
- Мислиш на Америку?
- На то, Индију, Америку... свеједно. И престани да ме испитујеш. Ваљда знам шта радим! – подвикнуо је Кристифор Колумбо, отворио врата и одлучним кораком отишао у... подрум. (Из књиге Љубав и друге ситнице, Лагуна, 2013)

Колумне / Јелица Грегановић
Jelica

О црном луку и срцу мамином

Jelica

Бела куга и црни бројеви