Култура / Интервју
Velikic

Колико смо спремни да погледамо у себе

У новом роману Иследник Драгана Великића, снага емоција јача је од биографских чињеница. То је био повод за овај разговор, али од аутора чули смо и какве су биле седамдесете године, зашто је ментални fast food штетан по здравље и како је једна изборна реклама СПС-а променила неке ствари

Пише: Никола Тодорић Фото: Милош Лужанин

Каква блискост писца са самим собом! То је прво што помислите када прочитате Иследника Драгана Великића. Он је на искрен, аутобиографски начин покушао да открије шта се све дешава иза догађаја о којима приповеда. А описује кључне моменте из свог живота, без фолирања. Сви су склони да праве боље верзије себе, он није такав нити је у овом роману било шта шифровано. „Ако одлазите да се видите с неким до кога вам је стало, одабраћете кошуљу која вам најлепше стоји, ону у којој сте лепши него што у ствари јесте. Самим тим се маскирате. Док сам писао Иследника, покушао да себе видим у кошуљи која баш и није моја омиљена”, каже Драган на почетку нашег разговора.

Да ли је ово роман о мајци?
Захват је шири и роман се бави читавим једним веком који почиње пожаром у Солуну 1917. и окончава се у пролеће 2013. године. У причу сам сместио животе који су мени блиски, ситуације, догађаје ... Централни лик јесте мајка, а поступак је аутобиографски.

То није нека врста мемоара?
Не, јер бих онда и навео да је реч о мемоарима. Пада ми на памет Селинџер који није имао сву ону браћу и сестре описане у својим романима и причама. Измислио их је! Имао је само једну сестру. Али, то није важно, јер кад год сам читао његове књиге, доживљавао сам их веома лично, као да су ти ликови део моје породице. Идентификовао сам се с њима јер сам нешто од мог света налазио у Селинџеровом свету. Милиони читалаца на свим језицима имали су исти такав осећај. Уосталом, биографске чињенице нису битне него снага емоција које изазову код читалаца. Када се то догоди, онда кажемо да роман живи и да читаоци верују писцу.

Мислите на стварност о којој пишете и која је толико убедљива да се ми с њом идентификујемо и на неко време урањамо у причу?
То је кључно за писца. Књиге које можете лако препричати нису ни вредне читања. Досадне су. Вреде само оне које желите поново да прочитате. Уколико прича не покрене нешто у вама, она се своди на пуки извештај како је особа А упознала особу Б, и тако даље. Иследник је роман о једном времену. Живот, смрт, љубав, мржња, рат, мир ... то су одувек теме литературе. И оне су вечне, непотрошиве.

У роману сте највише обухватили шездесете године.
Да, али увек се појави и неко време које је претходило свему томе. Када уроните у прошлост, схватите да ако се нешто мења, онда је то управо прошлост. Како старимо, тако имамо мање оптимизма у себи и мењамо поглед на нашу прошлост. Када из старости гледамо на младост, сигурно је да ће нам се то време чинити лепшим. Ја нисам носталгичан, али када се сетим седамдесетих и времена када су се у року од само пет година појављивали филмови Пазолинија, Фелинија, Бергмана, Висконтија, Фасбиндера, Тарковског... данас је незамисливо да се у неколико година појави читав букет ремек-дела.

И у музици било је слично. Ви сте били музичар, свирали сте у бендовима.
Да, били су то Џентлмени, Силуете, Моира и на крају сасвим кратко Поп машина. Седамдесете су биле здраве године и поред дроге које је и тада било. Онда долази панк који је побуна и у музичком смислу не може да се мери са роком седамдесетих. Цео панк може да се сакрије иза само пет рок група скоро насумице одабраних – Џетро Тал, Дорси, Пинк Флојд, Дип Парпл, Лед Цепелин... Када сам свирао, било је незамисливо да се рокери мешају са народњацима. Данас је то у реду, све је измешано и прекувано, тако мало тога је al dente. Када је почетком деведесетих година СПС на изборном плакату ставио младе људе у поцепаним фармеркама, почела је једна велика лаж која, као и свемир, не престаје да се шири. Јер, шта су топ шопови него лаж и превара.

То ће и довести до апсурда ствари.
Већ је довело. Када је тржиште једино мерило, онда смо у проблему. Тренд је да се све сведе на пуки производ, а то је штетно. Као што је фаст фуд штетан за здравље, тако су и уметничка дела alla фаст фуд штетна за наше ментално здравље јер заглупљују. Смисао уметности огледа се у томе да нас наведе да размишљамо, да постанемо своји, да нисмо успавано крдо антилопа у савани. Човек који има изграђен систем вредности није погодан за манипулацију.

Ви сте писали једну колумну о топ шоп људима.
Сећам се да сам тада писао о апсурду једне рекламе. Био је у питању неки производ за масажу. Слоган је гласио отприлике овако: Бодy масажер, чаробни производ који ће припадницама лепшег пола дати облине које заслужују. Узалуд сам тражио неку логичну везу. Које су то облине које жена заслужује мимо генетике? Да ли су и боја очију, висина, тежина, облик носа у домену заслуга? Какво лукавство! Масажер је јачи од усуда. Робин Худ међу апаратима. Исправља неправду, свакој жени дарује онакве облине какве заслужује. А све су оне заслужиле идеалне облине. Имамо тело онакво каквим га је природа створила. Рекламе су ред бесмислица, ред лажи.

Какве су манипулације у књижевности?
Хиперпродукција награда. Имамо неколико важних награда које се, без обзира на повремене пропусте, нису испрофанисале и задржале су тежину. Не знам јесте ли знали да код нас постоји око четири стотине награда. Оне су одлична подлога за манипулацију. Имате толико добрих књига које су заобишле све те четири стотине награда. Али, читалац уђе у књижару и привуче га бандерола на којој пише да је књига награђена. Он полази од тога да је то добро и одлучује се на куповину. Успешни писци долазе и пролазе, остају само они добри. Често добар писац не значи и успешан. Књиге данас немају ону тежину коју су имале, то је цивилизацијска промена.

Нисте против електронских књига?
Не, али другачије се чита са папира. Доказано је да књига која се прочита у штампаном облику оставља у нама пет пута трајнији отисак и утисак него када је читамо са екрана. То је део наше физиологије. Дубље примамо текстове који су одштампани. Опет се враћамо на фаст фуд. Неко ко би на киоску јео сваки дан такву храну, физички не би био здрав. Тако је и са менталним фаст фудом.

Рекли сте да је роман Иследник аутобиографски. Колико сте били искрени?
Искреност и поштење нису категорије које квалификују књижевно дело. Заправо, искреност у литератури није исто што и у животу. Није то ни питање маске. Зашто бисте уопште стављали маску? Међутим, у напору да однос са мајком и оцем књижевно уобличим, ослобађале су се одређене емоције, тако да је то створило извесну убедљивост. Ми сада разговарамо и не верујем да ће ико од ваших читалаца посумњати у ово што причам. Зашто би онда посумњао у причу у мом роману? Читаоцима није битно да ли је моја мајка имала црну или црвену косу. Они не реагују на чињенице него на ситуације које се смењују, односно на то како је роман компонован. Писање књиге није укрштеница која се попуњава.

Ако би била, онда без речи ваше мајке никада не би могла да буде састављена.
Да, али те речи у једном су другом контексту. Књижевно дело у процесу стварања успоставља неке своје законе. И слон може да лети, али да би то у роману било логично, мора се створити таква реалност, односно хиперреалност. Не можете писати тек тако.

Ви нисте журили, писали сте књигу три године.
Да, зато што сам размишљао о томе у којој мери сам спреман да погледам у себе. Основно је имати тензију у роману. Књига мора да буде жива, а не пука дескрипција која мене као читаоца успављује. Настојим да пишем онакве књиге какве и сам волим да читам. Док пишем роман, свакодневно и по неколико пута ишчитавам написано. Тако успостављам интонацију. Јер, веома је важно да ритам приповедања остане уједначен од почетка до краја.

Зато роман непрестано држи пажњу, као када гледате добар филм.
Кад год бих осетио да губим концентрацију, слутио сам да ту нешто није у реду. Зато сам писао три године. Гајто Газданов, један од мојих омиљених писаца, говорио је да сваки човек има два живота. Један реални и онај други који би желео да живи. Тамо где се та два живота додирују настаје литература. Зато и пишем. И на крају, све то постаје један живот. Испуњен или мање испуњен.

Култура / Интервју
19657438 1688990608062805 1149087492446505057 n

ЗНАМЕНИТА ДЕЛА СРПСКОГ СЛИКАРСТВА - Енглескиње у Паризу, Сава Шумановић

Unnamed

Otvaranje izložbe SVEN MARQUARDT – ‘’Future’s Past’’

333 1939 cccr

Сеоска инспирација славног сликара

Pastor

Уметник са ставом