Личности / Насловница
19510139 1686635174965015 7466798877012881669 n

За љубав и бестселер нема рецепта

Са Јеленом Бачић Алимпић, ауторком најпродаванијих и најчитанијих књига код нас, разговарали смо о новој књизи Нигде нема те, а она нам је открила који роман је најтеже написала, шта је њен рецепт за бестселер, али и за трајање у љубави и браку.

Пише: Наташа Атанацковић

Фото: Миша Обрадовић

Стајлинг: Елена Николаевна

Шминка и фризура: Александар Ђикић

Пре седам година Јелена Бачић Алимпић (48) објавила је први роман Рингишпил, који је одмах постао бестселер и две године заредом проглашаван је најчитанијом књигом домаћег аутора. Јелена је пре овог успеха имала такође веома успешну каријеру ТВ новинара и уредника, али наставила је да пише и убрзо се потпуно посветила својој новој каријери. Низали су се бестселери Писмо госпође Вилме, Последње пролеће у Паризу, као и трилогија Казна за грех (Ноћ када су дошли сватови, Књига успомена и Молитва за опроштај) који су само потврдили њен статус тиражног аутора. Довољно је рећи да су се на Лагуниној листи најчитанијих књига 2016. године међу првих пет нашле чак три Јеленине књиге. Сада је пред нама нови роман Нигде нема те и погађате, већ је у врху најчитанијих, а Јелену смо на почетку разговора за Базар питали шта би био њен рецепт за бестселер и чиме је највише купила своје читаоце:

„Чистом емоцијом. Нема рецепта за бестселер, баш као ни за љубав. Једноставно, само пишем искрено и са прегршт емоција које су читаоци препознали.”

До када ће се овде на бестселере гледати са ниподаштавањем, као на мање вредна дела? Какво је ваше мишљење о суду чаршије, али и књижевне критике?

Верујте ми да ми је најважнији суд читалаца. Квазиинтелектуалци пуни предрасуда, који се чак и не усуде да прочитају књигу, када виде да је месецима прва на топ-листама и да је продато на десетине хиљада примерака, одмах вас осуде и етикетирају. Писци који, нажалост, продају по 300 или 500 књига, одмах се убрајају међу велике и њих сматрају себи равнима. Тужно. Што се чаршије тиче, пси лају, каравани пролазе, али ако судим по броју мојих продатих и прочитаних књига, изгледа да ме је и чаршија прихватила. Коначно.

Када сте из новинарства прешли у свет књижевности, да ли су вам сметали коментари попут још једна новинарка постала списатељица и слични? Људи као да заборављају да сте дипломирали управо књижевност. Шта мислите да је у корену тих коментара на рачун нарочито женских писаца?

Нису, зато што сам знала КО такве коментаре изриче. Знате, није важно ШТА неко каже, већ КО то каже и да ли за то има иједан аргумент. За моје књиге нису имали ни аргументе ни покриће јер их нису ни прочитали. А то што је мало људи знало или зна да сам по образовању професор књижевности, није толико ни важно. Заиста нисам имала намеру да се било коме правдам. Мислим да је у корену коментара таквих људи њихова дубока лична несрећа и незадовољство. Јер, ако сте задовољни, срећни, насмејани, успешни – зашто бисте мрзели некога кога не познајете и чије дело нисте ни прочитали. Мени је, искрено, жао тих несрећних људи.

Базар је некада имао награду Женско перо посвећену најбољим романима женских аутора. Да ли бисте волели да поново постоји нека слична награда или мислите да књижевност уопште не треба делити на мушко и женско перо?

Награда Женско перо била је готово култна и веома ми је жао што она више не постоји. Не верујем у поделу на женско и мушко перо, а књиге, као и људе, делим на добре и лоше. Али, чињеница је да је та награда била подстрек многим женским писцима (намерно не употребљавам реч списатељицама коју не волим), јер се њом на неки начин верификовао и морално подстрекивао рад жена писаца које су дуго биле скрајнуте у овој нашој земљи, од истих оних који су претходно поменути.

Јаке емоције дефинитивно карактеришу ваше романе када је реч о садржају, али и реакцији коју изазивају код читалаца. Шта све проживљавате док радите на једном роману и коју књигу сте најтеже написали?

Сваку књигу коју сам написала, пратила је бура емоција у стварању. Преживљавам судбине својих јунака док их стварам као да је о мени реч. Плачем, не спавам, мало једем, смејем се, радујем, тугујем.... понекад буде баш тешко. И те емоције читаоци препознају. Најтеже ми је било да напишем свој књижевни првенац Рингишпил због мог покојног оца којем сам то обећала, али ништа мање емоција нисам поделила ни у свим другим књигама, посебно у овој новој Нигде нема те, која је за мене лично можда и најтежа од свих које сам до сада написала.

Због чега сте рекли да ће ваш најновији роман изненадити читаоце, шта је то што га чини другачијим?

Зато што у основи ове књиге није само љубав, већ дубока морална и етичка питања. Одговоре сам препустила читаоцима. У сржи овог романа који је тешко жанровски одредити, налази се дубока људска емпатија. Иако је језик којим пишем остао исти, ова књига је веома брза, на моменте сурова, тешка, емотивна и просто тера читаоце да се над њом замисле.

Када сам прочитала садржај новог романа, помислила сам на атмосферу филма Енглески пацијент. Шта вас је инспирисало да напишете једну овакву причу и да ли лик Марка има можда утемељење у некој реалној особи о којој сте чули?

Не, нема. Чак се нисам ни сетила тог филма. Радња ове књиге смештена је у Италији, пре, за време и после Првог светског рата. Инспирацију сам нашла на Сицилији, у Таормини, иако сам и пре тога много ишчитавала историјску грађу и мислила како се стално говорило и писало о војницима, херојима сваког бесмисленог рата, а тако је мало података о онима који су им спасавали животе и ништа мање нису били заслужни. Сви ликови и радња у књизи плод су моје маште.

Радње ваших романа дешавају се у различитим епохама, градовима и земљама. Како изгледа ваш истраживачки рад на једној књизи, колико далеко сте ишли у том смислу?

Толико да сам осим бесомучног читања и прикупљања података о одређеном историјском периоду, култури, обичајима, навикама, времену и политичким околностима, увек путовала на места која касније описујем у књигама. Знате, ја филмски пишем. Док гледам неки призор или боравим у неком музеју, видим слике које касније претачем у речи.

И заиста, ваше књиге су веома филмичне. Да ли сте можда добијали неку такву понуду и можете ли да их замислите преточене у серију или филм?

Било је разговора на ту тему, али да би се ваљано екранизовала нека од мојих књига, потребна су значајна финансијска средства које ова држава нема или напросто није заинтересована за тако нешто. Код нас се снимају углавном нискобуџетни филмови и серије, што је права штета јер имамо невероватно талентоване сценаристе, редитеље и глумце.

На промоцијама ваших књига увек је присутан велики број бивших колега. Колико вам њихова подршка и признање значе?

Значе ми, јер је то само доказ да сам била и остала коректан колега, неко ко је увек и за сваког имао лепу реч. Никада нисам глумила звезду, а то ни данас не чиним. Ја сам једна обична жена.

Изјавили сте да се никада не бисте вратили телевизији, да ли и даље тако мислите? Постоји ли ипак нешто што вам се од актуелних ТВ формата допада?

Да, не бих се вратила. Уопште не гледам телевизију, осим понекад неку интересантну фудбалску утакмицу или филм, али и то ретко.

Причали сте и о томе како вам је тело кроз тегобе и болест давало сигнал да треба да успорите или промените курс у животу. Да ли сте научили да слушате своје тело?

Нисам. Иако сам у свему другом одликаш у животу, према себи сам, нажалост, прилично немарна. Требало је да научим да мислим прво на себе и још сам у тој фази. Тешко је када годинама стављате друге испред себе, чините готово све зарад среће оних које волите, а себе занемарите. Тешко је у овим годинама научити да волите себе.

Једна сте од ретких особа на јавној сцени која је променила професију и постигла подједнак, ако не и већи, успех у новој. Колико вам је било тешко да се одлучите на тај корак? Када се након седам година осврнете, да ли бисте нешто урадили другачије?

Ништа не бих урадила другачије. Било је тешко, храбро и лудо, али мислим да је то један од најбољих потеза које сам направила у животу.

Ваш супруг је судија Апелационог суда, колико вам је његов поглед са стране помагао док сте радили на књигама – да ли је био ваш критичар или само саветник?

Понекад га упитам за мишљење и скоро увек усвојим његов савет, а био ми је од велике помоћи у стварању књиге Нигде нема те својим правничким саветима.

Са супругом сте више од две деценије у браку, што је данас реткост. Постоји ли тајна формула за дуговечност у љубави и браку?

Мислим да не постоји. Сви причамо да је поред љубави потребно разумевање и толеранција, али после више од две деценије, могу да кажем да је изнад свега важно пријатељство. Страст и занос прођу, љубав с почетка везе претвори се у неку другу врсту љубави, али ако живите са човеком који ће вам увек и у свему бити безрезервна подршка, па чак и кад грешите – то је непроцењиво.

Ваши син и ћерка су већ одрасли људи. Шта је оно чему их и данас саветујете, нарочито у данашње време које је драстично другачије од оног у којем смо ми одрастали и сазревали? Каквим путем они планирају да иду?

Поносна сам што су моја деца израсла у паметне, младе, емпатичне и пре свега добре људе који умеју да препознају моралне вредности. Они знају кроз какве сам ја тешкоће у животу пролазила и много пута сам им говорила да уче на мојим грешкама. Причала сам им како је погрешно моје уверење да су сви људи добри. Знате, увек полазим од себе, а то није добро. Требало би да знају да свет, као ни људи који га настањују, није савршено место. Постоје они који вам желе зло, иако им зло нисте ни помислили, а камоли учинили... Син ми је трећа година факултета, ћерка ће сад у трећи разред Карловачке гимназије и којим год путем одлуче да крену, ја ћу бити њихова подршка и ветар у леђа.

Ко вам је дао најбољи савет у животу и чијих се речи увек сетите, без обзира на ситуацију у којој се нађете?

Моји мама и тата. Да никада не чиним другима оно што не бих желела да други учине мени.

 

Антрфиле

 

Јеленине препоруке

 

Књига која ме је одушевила: Од класика Булгаков и Мајстор и Маргарита, а од савремених писаца Лавр Јевгенија Водолазкина.

Представа која ми је остала у сећању: Сунсет Боулевард са Глен Клоуз у Лондону.

Фестивал/концерт на који бих волела да одем: Велика ми је жеља да једном одем на концерт Ларе Фабијан.

Филм којем се с времена на време враћам: Кум.

Албум који често слушам у колима: Слушам радио.

Изложба коју бих поново волела да видим: Увек поставку у музеју Орсаy.

 

Личности / Насловница
Dada

НОВИ БАЗАР У ПРОДАЈИ!

Untitled

НОВИ БАЗАР У ПРОДАЈИ!

Untitled

НОВИ БАЗАР У ПРОДАЈИ!

Untitled1

НОВИ БАЗАР У ПРОДАЈИ!

Untitled (1)

Нови Базар у продаји!