Kolumne / Jelica Greganovic
Jelica

Prvi par čarapa

Piše: Jelica Greganović

U rano jutro mračnog srednjeg veka, Kristifor Kolumbo ustao je, protrljao oči, počeškao se bitno niže i namrštio na galamu koja se čula iz kuhinje. Kapetan Kolumbo uzeo je u ruku peščani sat sa sanduka pored kreveta i pokušavajući da nasluti koje doba pokazuje, uspeo da ga ispusti u bokal sa vodom. Kratko je opsovao i gurnuo ruku u bokal koji se, iznenađen tom vrstom intimizacije, odmah preturio u posudu za obavljanje prirodnih, noćnih potreba. Kristifor je gadljivo pogledao novonastalo more oko noše, sat koji je plutao u njoj i ostrvca razbijenog vrča. Uzdahnuo je paćenički, znajući da će ga ovo koštati dugoročnog ženinog džvanjkanja. Napolju je još bilo tamno. Protegao se, ispravio spavaćicu i odlučnim korakom ušao u – orman.
Istog trenutka kad se iz ormana začula lomnjava, iz kuhinje se prolomio glas gospođe Kolumbo:
- Kristifore, vrata od sobe su levo od kreveta, izađi iz ormana, opet ću morati dva sata da slažem stvari!
Kapetan je besno iskočio iz garderobnog objekta, bacio kroz prozor vešalicu koja mu se zakačila za čipkanu kragnu spavaćice, šutnuo mačku misleći da je ženina bunda i urliknuo:
- Ovde nema čarapa! Gde su moje čarape?!
- Kiki, siđi sa tavana, spavaća soba je druga vrata desno.
- Znam, znam…
Kapetanova žena duboko je uzdahnula, sipala mleko mački, ispratila decu u školu i počela da prostire veš. Prekinuo ju je očajnički krik:
- Rozita, ovde nema mojih čarapa, zakasniću, gde su mi čarape?!
Rozita je izvadila štipaljke iz usta, spustila mokri čaršav nazad u korpu, popela se u spavaću sobu gde je zatekla svog muža kako fiksira pogledom jednu policu u ormanu čija je sadržina bila polusrušena nakon jutarnje posete njegove unutrašnjosti. Strpljivo je otvorila fioku od komode. Drugu odozgo.
- Evo ti čarapa. Ovo je komoda. Ovo je fioka. Ovo su tvoje čarape…
- Znam, znam...pre nisu bile tu, neću te, hoću poslovne hulahopke!
- Samo da znaš da ti je ostao jedan par, pazi kad se rkćeš po brodu…
- Rozita, nisam dete, ne razgovaraj tako sa mnom! Kako se ovo oblači, kako da znam šta je napred, a šta pozadi?..
- Nasloni se na mene, digni nogu, ne tu, drugu...Tako, odelo ti je prebačeno preko stolice, obuci se i siđi dole, tri karavele te čekaju i nemoj opet da vežeš plašt kao portiklu…
- Rozita!
- Znam, nisi dete, gurnuo si nogu u rukav…
- Ostavi me da se oblačim i gledaj svoja ženska posla!
Gospođa Kolumbo popreko je pogledala svog muža koji je pokušavao da na glavu navuče pantalone i sišla nazad u kuhinju.
Kapetan je tapkao za njom:
- Idem!
- Kad se vraćaš?
- Za dve, tri godine.
- Dobro, a kuda ćeš?
- Da nađem Novi Svet – dreknuo je kapetan i tresnuo vratima za sobom.
Rozita Kolumbo popravila je nabore na kecelji, izbrojala do pet i rekla:
- U špajzu ga sigurno nema, pazi na tegle sa paprikama, hlade se na podu.
Kapetan je besno izašao iz špajza, još jednom lupio vratima, ljutito pogledao ženu i krenuo…
- Kiki, a gde ćeš naći taj Novi Svet?
- Ne mešaj se u muška posla, u Indiji, naravno!
- Misliš na Ameriku?
- Na to, Indiju, Ameriku... svejedno. I prestani da me ispituješ. Valjda znam šta radim! – podviknuo je Kristifor Kolumbo, otvorio vrata i odlučnim korakom otišao u... podrum.
(Iz knjige Ljubav i druge sitnice, Laguna, 2013)

Kolumne / Jelica Greganovic
Jelica

O crnom luku i srcu maminom

Jelica

Bela kuga i crni brojevi