Kolumne / Srna Lango
Srnalango

Boje su u nama

Crna je, tako, na velika vrata ušla u moj život i zauvek zauzela posebnu poziciju. Tu sam nekako svoja. S tim na sebi umem. I oko sebe. Nekako je dobro karakterna a nenametljiva. Okej, neka sam i stereotipna glumica. Kako god…

Piše: Srna Lango

„Belo nije boja”, reče mi profesor u prošlom veku, u dizajnerskoj školi jedared, dok smo planirali zadatak. Nisam tada bila dovoljno zainteresovana da bih pitala da li se šali ili je to zaista neki formalni status belila, poznat samo stručnjacima… Nije mi bilo važno ni mnogo godina posle jer je belo dugo bilo i ostalo nezanimljivo, sterilno ništavilo. Jurila sam svašta. Plašilo me „ništa”.


I onda boje…


U devojačkoj sobi je, istini za volju, od svih boja na ovom svetu bilo važnije ko me gleda sa postera i kako mu to ide. A malo i to da me ne teraju da sređujem ormar. Dobro, bilo je važno i da što dramatičnije poruke ostavim po zidu. Boje? Možda boja patika, nečijih očiju. Ne više od toga.


Uskoro sam, s još nekom godinom više, shvatila kako ne umem da budem to nešto što sam, ako duže od tri sata imam na sebi bilo koju boju. Ukoliko boja već i uspe da opstane nekim čudom, dezen sigurno neće. Ne na meni. 
Crna je, tako, na velika vrata ušla u moj život i zauvek zauzela posebnu poziciju. Tu sam nekako svoja. S tim na sebi umem. I oko sebe. Nekako je dobro karakterna a nenametljiva. Okej, neka sam i stereotipna glumica. Kako god…


I u sređivanju sopstvene kuće imam čitave faze. Ere. Epohe. Emotivne milenijume! 


Dugo je sve što sam mogla da obojim ili nabavim, bilo plavo. Plavi zid. Plavi okvir za sliku. Plava četkica za zube. Proganjala me je potreba da sve oko mene bude plavo onoliko koliko je bilo u jednom snu, posle kojega sam, već budna i uz kafu, znala da će nadalje sve biti dobro. Davno je bilo…A davno je bio i prvi put kad mi je zatrebao podsetnik da sve prolazi. I dobro i loše.

Onda je taj „plavi put ka svetloj budućnosti” postao, naprasno, toliko agresivan da sam najpre pitala mamu želi li u svom životu divne plave kristalne čaše, potom da li bi joj uz to „valjala” i plava vaza, a nakon toga zamolila sam je da, trebali joj ili ne, uzme svakako plave pledove ako misli da ne poludim… I tu negde otišla sam na drugu adresu, a uvid u plavo ostavila nekom drugom. Ma, ne baš zbog „plavog”, ali tako to kod mene nekako biva.

Zelena je bila logična naslednica. Sad sam bila još koju godinu starija pa je ona tamna, otmena, mirna i neopoziva u stavu zelena, zavladala mojim životom i prostorom kao pokazna vežba, valjda o sveukupnom nivou mudrosti koji mogu da ponudim. I bile su zelene draperije. I čaše. I biljke. I jastuci. Pardon, najpre ulazna vrata, da pomognu u kanalisanju energije, svakog ko se nameri da uđe. Molim lepo, da ne bude zabune! Tu i tamo, tu moju karakternu zelenu, prekidala bi boja starog zlata i ponešto bordo. Pa da. Da istaknu najzelenije zelenilo. 


A onda je život hteo da uvid u zeleno ostavim nekom drugom. Opet sam se preselila.


I rekla sam: „Okej, moj maksimum su tri boje na dan.” Crno, belo i nešto neutralno. Nešto večno, nešto blisko i nežno. Boja lavande.


Greškom optimistična, a ipak junakinja čehovljevske nemoći i sopstvenih htenja. I to je bilo uspešno komično, kad se sada toga prisetim. Previše je truda, muke, brige i posvećivanja to sve tražilo. Ali nekako sam morala, sve tako mučeći se….morala sam da gledam u plavo. Pa u zeleno. Pa u šah. Nisam se dovela do šah-mata. Smajli. 


Slutite li šta opširno pokušavam da kažem? 


Belo. Dosta je bilo! Lepo smo se igrali.


Ništa. Ni makac preko. Belo i belo. Belo sa belim, sa malim dodatkom belog. Belo na belom, pored belog, prošarano belim. Časna reč, tu sam sada. Ništa….Divno, čisto, netaknuto, veliko ništa od boje. Sin mi je rekao da strahuje kako će se jednog jutra probuditi ofarban u belo da ne bi ometao mir kućnog koncepta. Baraba. Ma ima i da ih štirkam! Smajli! Profesore, da li belo zaista zvanično nije boja, iako je bojom zovemo? Sada bih volela da znam. Jer to belo, to takozvano ništa, meni je nekako i zbog nečega, sada sve. Dovoljno. Tačno. Neukaljano. I…ne jurim više svašta. Belo? Belo, jer može da postane i promeni sve. Belo, jer se uz belo sve vidi bolje. Haljina crna, život u belom. Smajli?

Kolumne / Srna Lango
Srnalango

Deda Mraze, budite muško

Srnalango

Nisam više ta