Kolumne / Srna Lango
Srnalango

Nisam više ta

Volim da se borim za novu sebe makar i samo borbe radi. Istina je da se ne osećam dovoljno živom i potrebnom u zadovoljstvu. Ne verujem u mir izvan borbe

Piše: Srna Lango

Ima onaj vic, još jedan u nizu koji ne umem da ispričam, o čoveku koji ceo život žuri da uradi jedno, pa drugo, pa treće, pa tako redom. Slomljen postiže ono zacrtano, ali prođe više-manje ceo život. Sve to da bi sedeo na obali, pecao i gledao u more. Onom drugom iz vica to je mnogo smešno pa se čudi i pita ga zašto je toliko radio i vremena potrošio da bi se vratio odakle je počeo. Ali, meni nije smešno. Uvek mi se činilo da to uopšte nije smešno, čak ni kada priča neko ko ume da ispriča vic.


Volim svoje navike. Borim se za njih, svesno ih biram, stičem, dorađujem. Ratujem sa celim svetom, ako treba, za svoje pravo na njih. I ne marim da li ih ko razume sve dok ne ometaju druge. Ponekad po velikoj ceni. Zašto? Iz potrebe za ušuškanim predelom u sebi, u vremenu, u prostoru. Otetim. Navijačkim. Iz potrebe da budem bolja sebi, da bih umela da budem sve što treba i nekom drugom. Navike su velika pobeda. Tragam zato predano za ritmom koji odlučno krotim i uživam neko vreme u tom stečenom stanju. 


A onda, najednom, potrošim sve dobro iz tih navika. I shvatim da više nisam ušuškana i sigurna nego vezana i sporija od sebe. Navike, koje sam davno platila počinju da me muče, usporavaju, zbunjuju... I nisu navijači, već gomila razularenih, pogrešnih nota koja se odrodila od neke nove mene. Kradu mi vazduh. Desi mi se tako, pre nego što shvatim da me nešto silno guši, da sanjam kako me uzima živo blato. Htela bih da izađem... Ni makac. Ni mrdac. Uz prvu sledeću kafu proćaskam sa sobom i te najednom neprijateljske navike bacim kao da ih nikada nije bilo. Lako. Jer ih više ne volim. Jer one mene više ne vole. Nisam više ta. Ili želim sebe drugačiju.


Volim da se borim za novu sebe makar i samo borbe radi. Istina je da se ne osećam dovoljno živom i potrebnom u zadovoljstvu. Ne verujem u mir izvan borbe. Samo uz nemir prepoznam trenutak za mir. Nekad samo „vrisnem”, da promenim ritam, violinski ključ, boju, aranžman, jutra, razgovore, način na koji živim. Ako se ne prearanžiram, čini mi se da ću umreti. Pašću ugašena. Tada sam u stanju da pomerim klavir koji inače pomeraju tri muškarca. Da iskoračam nezamislivu kilometražu, da đuskam sama usred parka ili svoje kuhinje dok se ne srušim. Moram da izbacim lagerovano, programirano i uspostavim neki svežiji sistem. Unutar sebe. Oko sebe. Čovek je stvoren za kretanje svake vrste. Emocionalno, intelektualno, duhovno, fizičko kretanje. Ne osvrćem se. 
Ići dalje, makar ne znao gde. 


Srećem ljude, nezadovoljne i uplašene od promene. Strah ih je. A ne znam čega se plaše? Pomislim, kako je čudno na šta se pristaje zbog komšije, čaršije, muža, žene, dece... Kao. A u stvari zbog sopstvenih granica. Zbog katanaca u sebi. Nema to veze s okolinom. Kao, to je sad tako, pa šta ćeš!? Kao, nešto im je već namenjeno i nemaju kud. 


Verujem da se uvek ima kud. I kad ne znaš ni kako ni s kim. Ljudi su, pomislim, jači nego što su svesni. Prava šteta. Možda sebi ne dozvole da ponovo pogreše? Jedina navika koje se ne odričem jeste pravo na grešku. Pa? 

„Dozvoli da ti se desi sve. I lepota i užasi, samo nastavi dalje. Nema konačnih osećanja.” Rilke.


Negde na sredini mog dosadašnjeg „trčanja za spiskom” poverovah kako je sva uzaludnost nas crvića zvanih ljudi, precizno opisana u sarkazmu pomenutog vica. Greška. To pomisle oni koji kao ja, u jednom trenutku, zaborave šta je koncept. A koncept i nije da menjamo ono spolja nego sebe. Jer tada nudimo više. I vidimo. Sve. U tom krugu koji napraviš da bi se simbolično vratio na početak ili čak na isto mesto u istu poziciju, uz malo sreće i pameti, promenili smo se mi. I zato je dasa iz vica kad obiđe ceo krug, gleda u more i peca - ispunjen. Sada je to njegov izbor, posle svih uspona i padova, a ne zatečeno stanje koje prihvata a želeo bi da je drugde. I tek tako, kad kreće iz tebe, vidiš svu lepotu oko sebe, zar ne? Na kraju kruga. Menjam se. Menjam navike, razloge, stavove. 


Ni stajaća voda nije uvek duboka jednako. Zašto bih ja bila ista pre kraja kruga?

Kolumne / Srna Lango
Srnalango

Deda Mraze, budite muško

Srnalango

Boje su u nama