Ličnosti / Intervjui
Seka

Humor je pobuna

Sa glumicom Sekom Sablić razgovarali smo o filmskoj i pozorišnoj umetnosti i zauzeli pravac koji nas je odveo do njenih uverenja, razmišljanja o slobodi, realnosti i popularnosti, tesnim ulogama, definiciji humora i pravoj strani na kojoj stoji u životu

Piše: Nikola Todorić Foto: Jelena Jovanov za FOTOZAVOD 9 STUDIO

Seka Sablić je zvezda svakog vremena, žena koja ne menja stavove i hvaljena glumica koja ostavlja dubok trag. Njene legendarne uloge ludo nas zabavljaju i nikada nam nije dosta komedija u kojima glumu, kao umetnost, približava narodnim masama. Zabavljačke uloge na filmu menja u ozbiljne u pozorištu i povezuje ih s nekom drugom publikom. Možda zbog toga ima popularnost kakvu većina ovdašnjih glumica nikada neće dostići. Da postoji pravda, nazivali bi je divom, mada to njoj ne predstavlja zadovoljstvo. „Nikada me niko ne zove divom, na svu sreću. Mariju Kalas, čija je umetnost bila čista metafizika, nazivali su divom. Glumačka umetnost i ne doseže do tih lepota do kojih doseže muzika.” Za njeno lice osmeh se lepi sam od sebe i ona tačno zna kada nam je potreban optimizam. „Kada prepoznam iskrenost, da su se ljudi zaista radovali i bili dirnuti nekom mojom ulogom koju su gledali na televiziji ili u teatru, beskrajno sam radosna i tada osetim smisao bavljenja ovim poslom. Nikada me nijedna zvanična pohvala, kritika ili nagrada nije obradovala kao poneka lična obraćanja gde sam prepoznavala tu iskrenost i zahvalnost publike.” Nije nam teško da priznamo kako se divimo ovoj glumici, koja svoje uloge tako lako izvrće naglavačke, pa se i oni najtvrdoglaviji slažu s tim da je u tome jedinstvena.

Da li sve ovo počiva na slobodi, jeste li nekada sebe cenzurisali?
Svaki civilizovan čovek ima ugrađenu autocenzuru. Što je ličnost više izgrađena, ona je i stroža. Ta autocenzura plemenita je i kreativna. Vi verovatno pitate za zabrane, zastrašivanja, mobing, gde se stvara autocenzura kao odbrana i vremenom postaje navika. Ja pripadam generaciji koja je vaspitavana u slobodi kritike, gde smo učili da prepoznajemo istinu i glasno govorimo ono što ne valja. A dobre stvari su se podrazumevale. Svi smo bili okrenuti prepoznavanju istina. Postojali su veliki autoriteti među glumcima, piscima, umetnicima od imena, čijih su se duhovitih i oštrih usmenih komentara i kritika svi bojali. Odavno sam primetila, možda su to bile osamdesete godine, o devedesetim da i ne govorimo, da ljudi zaobilaze istinu, govore interesno i ciljano, mada je taj zaobilazak istine veoma opasan za naš posao. Primetila sam generacije koje su se usavršavale u tome, više verovatno ni sami ne znajući šta je šta. Ja nemam taj problem, govorim slobodno, ali ljudi osluškuju ono što promoviše teatarska čaršija.

Šta tačno promoviše teatarska čaršija?
Carevo novo odelo – uglavnom.

Gde su granice slobode u pozorištu?
Granice nisu ni bitne jer šta će vam ta sloboda ako nemate šta da kažete.
Ako glumica nije potpuno slobodna, da li uloga može da se odigra onako kako treba?
Ako ste sa dobrim rediteljem, ograničenja su dobrodošla jer će glumac tada obogatiti ono što već ima. Sloboda je duhovne prirode i to niko ne može da ograniči.

Ali, opet se srećemo s time da se sloboda ograničava. Ko može da ograniči tu našu duhovnu slobodu?
Nizak nivo razumevanja i prepoznavanja vrednosti uništava, a ne samo ograničava teatar.

Da li je lakše kada vas publika ocenjuje po radu ili po imenu?
Ja sam profesionalac i isključivo osluškujem ocene i rezultate svog rada. Svesna sam da popularnost mnogo pomaže, ali u isto vreme i obavezuje. Nikada ne smeš da izneveriš svoju publiku jer u prvom momentu ona te prima s ogromnim poverenjem, ali ako ga ne opravdaš, to će ti se vratiti loše, baš zato što si popularan.

Koliko ste danas spremni da menjate stvari?
Nemam moć da menjam stvari, ali mislim da svojim umećem i odgovornim životom doprinosim lepoti življenja ili ga bar ne zagađujem.

Kada ste u životu menjali svoja uverenja?
Nikada to nisam radila. Imala sam pravilan instinkt čak i kada nisam dovoljno poznavala situaciju, tako da sam uvek bila na pravoj strani. Pritom, smatram da svako ko hoće nešto da vidi, on to i može da vidi. Svako je mogao da vidi zlo i demagogiju koji su često izlazili iz te otvorene Pandorine kutije. To i nije neka posebna vrlina.

Kažete da ste uvek bili na pravoj strani. Koliko vam je to pomoglo u životu?
Toliko da mi daje lični mir i sigurnost.

Da li razumete mlade, kako ih hrabrite?
Ako imam prostor za to, uvek ih podržavam. Veoma sam radosna kada primetim da su pametni, ozbiljni i na pravom putu. Imala sam skoro jednu prijatnu situaciju u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Posle predstave, napravili su sastanak sa mladim ljudima iz V gimnazije. Oni su bili upravo takvi, ne da bi promovisali sebe i izigravali pamet, već su pitali razumno i ozbiljno tražeći od nas prave odgovore.

Kada vam je u životu bilo tesno u sopstvenoj koži?
U svim životnim dramama, čoveku je teško u sopstvenoj koži.

Koje uloge su vam bile tesne?
To su uvek one koje su loše napisane, odnosno tekstovi, ili ako ste sa lošim rediteljem ili glumcima oko sebe. Onda se osećate tesno u tome jer to je kolektivni posao i ne možete da napravite dobru ulogu u lošoj predstavi. Mada, naučila sam da isplivavam s ekipom ljudi u Ateljeu 212 pre mnogo godina. Tako da smatram da je i to deo posla – ne odbacivati bahato, čak i kad prepoznaš da je loš projekat, jer je i to deo zanata koji usavršavate u ovom poslu.

Da li loši glumci prekidaju tu vezu između glume i umetnosti?
Veliki broj glumaca svake godine završava škole i traži svoje mesto pod suncem. Ta količina u našoj sredini nije savladana, van kontrole je i teško se pravi selekcija. Dobri glumci gube se među lošim, tako da izgleda kao da loši glumci, slikari, pevači, muzičari... devalviraju poziv i stalež.

Koliko vam prija da zalazite u prošlost i razmišljate o svojim ulogama?
Nikad ne zalazim u prošlost. Ako se setim svojih uloga, setim se nečeg što me zaboli, gde sam bila iz svog ugla loša, setim se i stidim, na primer, svoje patetike u nekim poslovima.

Vaša gluma odgovara na pitanje gde su granice humora. Da li se dobro osećate u takvim ulogama?
Ako je glumac talentovan, on uvek pomera granice. To su bili Ljubinka Bobić, Branko Pleša, Zoran Radmilović, cela ekipa Ateljea 212 tokom osamdesetih godina. Humor je pobuna, razbijanje stereotipa, licemerja i demagogije.

Mnoge od takvih uloga odoleće zubu vremena. Da li je vremenska distanca najjači kritičar?
Najveći kritičar i sudija su distanca i vreme.

Protiv čega se u životu borite?
Protiv laži i prostakluka. Sklanjam se od loših, dosadnih ljudi, skorojevića, od agresije i žutila.

Zašto sve oko nas počinje da liči na tabloid?
Tabloid je pokrivanje kriminala – da se narod zabavlja. Sve je u lovi.

Da li svi pomalo upadamo u to?
Ja ne, ali svi – da. (Smeh)

Šta vam uliva nadu u ovako teškom vremenu za kulturu?
Ne razmišljam o tome. Pozorište će uvek postojati, ovako ili onako. Videla sam mnogo gorih i malo boljih vremena nego što je ovo sada. Teatar je izašao na tržište, što je velika stvar. Prave se male, odlične predstave koje publika prihvata, koje se plaćaju onoliko koliko vrede, uglavnom. Pozorište je ostalo bez novca. Tek kad se stvori u institucijama sigurna kontrola, tek kad na čelo pozorišnih kuća dođu ljudi velikog umetničkog kvaliteta i menadžerskih sposobnosti i tek kad se donese toliko očekivani zakon o pozorištu, tek tada bi taj novac bio dobrodošao.

Kakvo je vaše viđenje realnosti, gde se nalazimo kao zemlja i narod?
Kao narod smo nemoćni pred svim onim što nam se događa, a naučili smo da lajemo. A što kažu – pas laje, a karavan prolazi.

Ličnosti / Intervjui
 luz6825

Dobrotom do sreće

 luz6374

SVI SMO DIVNI, SVE JE SJAJNO, SAMO ŠTO NIŠTA NE VALJA

Mt3m4422

INTERESUJU ME LJUDI I NJIHOVE SUDBINE

12 courtyard 127 v1

Nova i stara Bridžit Džons

Mina

Modni dizajneri mi veruju