Ličnosti / Intervjui
Mt3m4422

INTERESUJU ME LJUDI I NJIHOVE SUDBINE

Novi film Gorana Paskaljevića Zemlja bogova imao je premijeru na Filmskom festivalu u Torontu. Razgovarali smo s njim o tome u šta danas veruje, koliko su se menjale poruke u njegovim ostvarenjima i na koji način je politika prisutna u onome čime se bavi...

PIŠE: NIKOLA TODORIĆ FOTO: HELLO!

 

U besomučnom repriziranju domaćih serija i filmova, skoro uvek bez ikakvog povoda i koncepta, ponekad se nađe nešto što smo zaboravili, a vredno je. Pre nekoliko meseci otkrio sam da se nedeljom popodne pa sve do uveče, na Drugom programu RTS-a puštaju filmovi koji se teško mogu naći na mreži. Zato pažljivo pratim njihov program koji uvek ima jasnu temu – vesterni i detektivski filmovi Žike Mitrovića, tetralogija Puriše Đorđevića, tabu teme Dušana Makavejeva, provokacije Joce Jovanovića, megahitovi Slobodana Šijana, partizanski spektakli Veljka Bulajića, subverzivni filmovi Živojina Pavlovića, psihološke drame Miše Radivojevića, hitovi praških đaka...

Tako sam posle nekoliko godina ponovo gledao kultna dela Gorana Paskaljevića. Njegov debitantski film Čuvar plaže u zimskom periodu dobio je Zlatnu arenu u Puli, Pas koji je voleo vozove nosi uticaje Felinijeve Ulice i dopao se stranim kritičarima, Zemaljski dani teku žanrovski je dokumentarna drama sa neprofesionalnim glumcima, film Tuđa Amerika dobio je Nagradu publike u Kanu, a Poseban tretman nominovan je za Zlatni globus... Bure baruta, San zimske noći i Kad svane dan bili su srpski kandidati za Oskara za najbolji strani film. Tuđa Amerika snimana je u Meksiku i SAD-u, Kako je Hari postao drvo u Irskoj, Medeni mesec u Albaniji, Anđeo čuvar u Italiji. Ako baš zbog toga volite njegove filmove, ako volite da putujete a da ne napravite nijedan korak, spremite se za Indiju. Novi film Zemlja bogova prikazan je premijerno na festivalu u Torontu u selekciji za nove filmove značajnih svetskih reditelja Masters, uz filmove Pedra Almodovara, Andžeja Vajde, Vima Vendersa, braće Darden, Marka Belokija, Karlosa Saure...

Iako ste govorili da ne pravite filmove za masovnu publiku niti razmišljate o zaradi i festivalima, mnogi vaši filmovi postali su mejnstrim, bili su na velikim festivalima i osvajali nagrade. Znači li to da svaki naredni film mora da bude bolji od prethodnog i šta se dešava ako se ta konstanta prekine?

Teško je poverovati da bilo koji filmski reditelj, pa i ja, ne razmišlja o slavi i bogatstvu. Ali, da mi je to bilo primarno prilikom stvaranja, udaljio bih se od filma kao umetnosti. Od najranije mladosti opredelio sam se da se bavim ovim poslom zato što mi se činilo da je film najsnažnija umetnost dvadesetog veka. Danas ne mislim baš tako. Ipak su klasične umetnosti kao što su književnost, muzika i slikarstvo u zrelom dobu, a filmska je još u povoju. Međutim, verovao sam, a i još verujem, da je pravljenje filmova pre svega potreba da se izrazim kao umetnik. Publika, festivali, nagrade, to dođe ili ne dođe. Uspeh prija, ali niko ne može da ga predvidi. Zato, kada završim jedan film, odmah razmišljam o sledećem i ne poredim ga sa prethodnim.

Zbog ovog ste otišli u Indiju...

U Indiju sam otišao na poziv da budem predsednik žirija njihovog najvećeg filmskog festivala u Goi. U žiriju je bio i veliki indijski glumac Viktor Banerdži. Susret s njim potakao je obostranu želju da zajedno napravimo moj novi film. On živi u podnožju Himalaja i pozvao me je da budem njegov gost. Posle dugog lutanja tim mitskim prostorom, očaran pejzažima i ljudima koje sam sretao, nestale su sve sumnje. Sakupio sam hrabrost i skočio u novi film, u nepoznato.

U Irskoj ste snimali film Kako je Hari postao drvo, u Americi i Meksiku Tuđu Ameriku, u Albaniji Medeni mesec, u Italiji Anđeo čuvar… Koliko ste upoznali živote ljudi u mestima na kojima ste snimali, šta to čovek u Indiji ima što ga razlikuje od ostatka sveta?

U Indiji se nisam razdvajao od knjige Tagorine poezije koja mi je bila nepresušna inspiracija. Čini mi se da sam dobro upoznao ljude koji žive u ruralnim delovima Zemlje bogova, kako inače nazivaju državu Utarahand. Pomagao mi je profesor Purohit, jedan od najvećih poznavalaca Himalaja i običaja ljudi koji tamo žive. U filmu je sve autentično, izgled sela, enterijeri kuća, lica bez šminke, čak i pastirska frula kao povremena muzička pratnja slike. Napisao sam jednostavnu filmsku priču pošto sam shvatio da se u osnovi ti ljudi ne razlikuju mnogo od nas i naših seljaka. Ono što ih razlikuje jesu kastinske predrasude koje su u Indiji još veoma prisutne.

Ovo je prva koprodukcija sa Indijom. Šta to znači za srpsku kinematografiju, s obzirom na to da se u filmu pojavljuje indijska filmska zvezda Viktor Banerdži kog ste pomenuli, a znamo koliko je njihovo tržište. Postoji li kult filma u Indiji?

Indija je najveći proizvođač filmova na svetu i proizvodi se preko hiljadu naslova godišnje. Međutim, umetničkih filmova, izvan Bolivuda, ima veoma malo. Moj film je jedan od njih i verovatno neće imati veliku distribuciju, već onu ograničenu na svega pedesetak bioskopskih kopija, što je u Srbiji nezamisliva brojka čak i za američke hitove.

Kakva je predstava Srbije u očima Indijaca? Da li se sve zasniva na delu zajedničke istorije nesvrstanih zemalja ili oni znaju i nešto više o nama?

U Indiju sam poveo svoju filmsku ekipu, direktora fotografije Milana Spasića, snimatelja Zorana Čulića, tonskog snimatelja Nenada Vukadinovića, montažerku Kristinu Pozenel i druge moje stalne saradnike. Svi smo se brzo uklopili sa indijskom ekipom. Mislim da je umesto nesvrstanih i te zajedničke istorije odlučio profesionalizam.

Nedavno ste imali još jednu veliku retrospektivu svojih naslova u Beču. Koliko se snaga filma menjala u proteklih 40 godina, kao i poruke vaših filmova?

Posle dužeg vremena u Beču sam pogledao neke od svojih filmova. Meni izgleda kao da sam ih juče snimio pa ne mogu da vam precizno odgovorim na ovo pitanje. Možda bi kritičari koji prate moj rad znali da vam daju odgovor na ovu temu, ali i to bi bile samo njihove lične impresije. Bio sam prijatno iznenađen na retrospektivama u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku ili u Londonu, Solunu, Parizu, Barseloni, Madridu… Publika je doživljavala moje filmove kao savremene konstatujući da su saznali više o Srbiji iz mojih ostvarenja nego iz medija.

Vi ste neko ko je filmom Čuvar plaže u zimskom periodu, pa čak i sa filmom Pas koji je voleo vozove, nastavili crni talas za koji znamo da je imao jačinu kojom je remetio (lažne) ideale tadašnje Jugoslavije. Kakav je bio i kakav je sada vaš odnos prema politici?

Politika je prisutna u mojim filmovima koliko i u našim svakodnevnim životima. Nikada nisam pravio filmove sa unapred određenim političkim stavom. Interesuju me ljudi i njihove pojedinačne sudbine. Moguće je da sam u mladosti verovao u to da film može uticati na pozitivne društvene promene. Danas u to ne verujem, možda i zato što više nema jasne ideologije. Politika je postala sredstvo (lepog) preživljavanja političara i ništa više.

Uskoro se selite u Rim. Znači li to da ćete tamo snimati sledeći film?

Da, u vatikanskom letnjikovcu Viterbo, pored Rima, biće smeštena radnja mog novog filma pod radnim naslovom Moj sin Mohamed. Film će se snimati na italijanskom jeziku sa italijanskim i francuskim glumcima, ali za sada ne smem ništa više da vam otkrijem.


 

Ličnosti / Intervjui
 luz6825

Dobrotom do sreće

 luz6374

SVI SMO DIVNI, SVE JE SJAJNO, SAMO ŠTO NIŠTA NE VALJA

12 courtyard 127 v1

Nova i stara Bridžit Džons

Seka

Humor je pobuna

Mina

Modni dizajneri mi veruju