Ličnosti / Intervjui
 luz6374

SVI SMO DIVNI, SVE JE SJAJNO, SAMO ŠTO NIŠTA NE VALJA

Jasna Đuričić ponovo igra u Beogradu. Gost je Jugoslovenskog dramskog pozorišta i tumači lik kraljice Gertrude u predstavi Hamlet. Svesna da pozorište i film ne mogu da promene svet, ona bira uloge koje mogu da promene ženu. To je dovoljno!

PIŠE: NIKOLA TODORIĆ FOTO: MILOŠ LUŽANIN

Ona je hrabra žena kojoj niko ne određuje kako će razmišljati. Oštroumna je, ljubazna i odmerena. Nosi crni kaput sa širokim reverima i osmeh buntovnice. Pita me da li bi mi smetalo kada bi zapalila cigaretu. Pretražuje po tašni, vadi paklu duvana, utišava telefon i naručuje macchiato. Priča mi da nije pogrešila kada je pre deset godina donela odluku da bude samostalna glumica i jasno je da joj jak karakter u tome pomaže. Kako godine odmiču, sve je veći borac za istinu jer je to u srži pozorišta i filma. Glumi srcem, zato je hvaljena i nagrađivana. Od nje uvek očekujemo mnogo.

Igrala je majku i udovicu u predstavi Nahod Simeon, Olgu u Murlin Murlo, Simku u Putujućem pozorištu Šopalović, Julu u Pop Ćiri i pop Spiri, Maricu u Sumnjivom licu, Margaret u Mački na usijanom limenom krovu, Femu u Pokondirenoj tikvi, Micu u Mrešćenju šarana, Arkadinu u Galebu, Cmilju u predstavi Čudo u Šarganu... U filmovima Beli, beli svet, Krugovi, Odumiranje, Varvari, Dobra žena i Dnevnik mašinovođe otkriva nam kakve sve žene postoje.

Često se zanemaruje da su pored pozorišnih i filmskih drama po kojima se izdvajate, tu i komedije, koje čine veliki deo vašeg rada.

Da, jeste, to je sudbina glumca. U prvoj polovini moje karijere mnogo sam igrala komedije i žene iz naroda, a onda sam se zasitila toga. Valjda čoveku ono što priželjkuje, to počne i da mu se događa. Onda je usledila čitava jedna decenija tih velikih dramskih karakternih uloga, koja i dalje traje. Ali, čini mi se da se stvari opet menjaju. Uskoro počinje prikazivanje serije Sumnjiva lica prema motivima komedije Branislava Nušića na RTS-u. Nazovimo to mojim povratkom komediji. Školovana sam tako da glumac treba da može da igra sve. I kad igram tragične likove, nalazim u njima komične momente. Čak i ako ste najtužniji, pored vas se neko smeje. To je život.

Pomenuli ste Nušića. Vi ste već igrali jednu malu ulogu u pozorištu u Sumnjivom licu?

Da, igrala sam Maricu. To je bila velika predstava Dejana Mijača i vrlo uspešna. Dugo smo je igrali, preko 100 puta. To je jedna od uloga na samom početku moje karijere. Već na premijeri bila je prepoznata kao posebna i drugačija.

Kod vas nije slučaj da vas prva, druga ili treća uloga odrede. Vaš opus veoma je širok i izlazi iz tog konteksta.

Od profesora Branka Pleše naučili smo da nikad ne smemo dopustiti da nas stavljaju u bilo koju fioku, da budemo samo komičari, dramski ili bulevarski glumci. A to je i deo moje ličnosti. Ne mogu da pristanem ni na jednu stvar koja će biti do kraja života takva, i samo takva. Zar to uopšte može da bude inspirativno? Volim da rizikujem, i u poslu i u životu. Ne volim previše igre na sigurno. To ubija umetnost. A i život na sigurno ubija čoveka. Pokušavam da se lišavam konformizma kako u životu, tako i na sceni. Vrlo često, čim osetim da sam se dobro namestila, uvek učinim nešto da malo pobrkam taj red.

Za koju ulogu mislite da vam je pomogla?

Pre svega Murlin Murlo Nikolaja Koljade. Radoslav Milenković davno ju je režirao. Ta uloga pokazala je dokle može da se ode, ali nije mi obezbedila da potpuno postanem sigurna u sebe i da scena postane moj prostor na kome se potpuno snalazim. Sve moje scenske probleme rešio je susret sa Milenom Marković i Tomijem Janežičem dok smo radili predstavu Nahod Simeon, tada sam se prvi put srela s njima. Shvatila sam koliki prostor slobode pruža scena i čini mi se da je to bila velika lekcija. I onda, nekako uporedo s tim osvajanjem scenske slobode, krenuo je i film – kasno jer sam imala već 40 godina, ali za mene to nije predstavljalo nikakav problem. Postoji priča oko filmske i pozorišne glume, pa te novinari pitaju koliko je to različito. Za mene ne postoji razlika, gluma je gluma.

Pomenuli ste slobodu. Ima li je ili se negde izgubila?

Pitanje je gde se sve izgubilo u ovom vremenu, ali dobro, pričamo o pozorištu. Mnogo je stvari uticalo na taj gubitak istine. Igrala sam u nekim predstavama koje su širile pravu istinu. Nekako se događa da i javno mnjenje nema sluha za takve stvari. Sve to što iskoči korak napred, javno mnjenje kao da želi da se zaboravi. Ovo je vreme kad smo svi divni, svi smo super, sve je sjajno, samo što ništa ne valja. To je jedna sveopšta praznina. Svi smo popustili, ne mogu reći svi smo krivi, niko nije kriv, ali ljudi odustaju svakog dana od istine, a ona sem toga nije ni popularna. Popularno je ćutati, plivati u mutnom, gledati da preživiš, učlaniti se u neku stranku, biti medijski atraktivan pet minuta. Ovo je površno vreme kratkih impresija i senzacija. Niko više nema vremena za ozbiljno bavljenje bilo čim, a to se najviše i prvo vidi u umetnosti.

Koje osobine ste prisvajali od svojih likova, viđate li oko vas žene koje ste igrali?

Lepo je to što glumac, izučava druge ljude i bavi se tuđim sudbinama. U poziciji smo da mnogo toga naučimo. Tako se gradimo kao ličnosti. Igrala sam jake žene i nemoguće je da vam se takvi likovi ne svide. Zavodljivi su. Dešavalo mi se da ponekad čujem svoj glas, koji je u stvari glas neke od tih žena. To mi se nije dopadalo. Glumac je provodnik. Možda zvuči banalno, ali jeste tako. Što si bolji provodnik, bolji si glumac. Ovo što me pitate može da bude vrlo opasno za glumca i to se već dešavalo. Viđala sam takve stvari, da neko od nas pomisli kako je taj koga tumači, pa čak i da celog života ostane u toj jednoj osobi. Zbog toga je važno da radimo na svom zdravlju, na stabilnosti, na tom negubljenju uzemljenja. Pitali ste me da li viđam tipove žena koje sam igrala. Da, kako da ne. Evo, pre nekoliko dana bila je premijera Hamleta gde igram kraljicu Gertrudu. I sad bi neko rekao to ne postoji, to je Šekspir napisao pre više od 400 godina, ona je kraljica, a niko u realnom životu ne poznaje kraljicu. To nema veze, to je etikecija koju ta žena ima, ali ona je prvenstveno osoba sa svim problemima koje i ja imam. Gertruda pokušava da spase svoje dete, kao i sebe. Takve žene su tu, gde god da se osvrnemo. Poznajem ih, poznajete ih i vi. Nekad se desi da igrate neku ulogu koja vas jako podseća na nekog. Da, glumac je posmatrač od prvog dana svog života. Kada si mali, ne znaš da ćeš biti glumac, ali ti obožavaš da neprestano posmatraš ljude. To je, pre svega, ljubav prema čoveku, jer da bi bilo koga tumačio, moraš da ga zavoliš takvog kakav jeste i da ga ne osuđuješ. Ako ga osuđuješ, nikad nećeš dobro odigrati tu ulogu.

Baš nikome niste sudili na takav način?

Možda na početku kad sam bila neuka, jer to su nekakvi početnički problemi, a inače nikom ne želim da sudim, pogotovu ne mojim likovima, jer to odmah znači da ste pametniji i da se stavljate iznad njih. To ne sme da se radi kad si glumac. Možeš privatno, mada i tada nije lepo. Ne treba nikome suditi.

Kakva je vaša Gertruda, šta je u predstavi ostalo isto, a šta se promenilo?

Moja Gertruda baš je iz ovog vremena, čini mi se. Predstava je uzbudljiva, zanimljiva, radikalna, neobična. Hamletov problem ostao je isti, samo je malo izoštren, u duhu ovog vremena. Dosta nas je u podeli koji smo isti po godinama, pa je to negde i generacijska predstava. Glogovac igra Hamleta, čovek koji ima 40 i nešto godina, a Hamlet je imao oko 17, 18. Eto, utoliko je pomeranje veliko.

Nedavno ste dobili nagradu Žanka Stokić. Olivera Marković je jednom rekla da posle dobijanja nagrada usledi takav period da je niko ne poziva da igra. Kako je kod vas?

Kod mene je malo čudno. Dobila sam Dobričin prsten, posle nekoliko meseci i Žanku Stokić, a nisam ništa radila u tom periodu. Godinu i po dana nisam radila u pozorištu. Odgovarala sam svima – ništa ne radim, a pljušte nagrade. Nije baš tako kao u Oliverinom slučaju. Ali, ove dve nagrade nisu za neku određenu ulogu i trenutak. One su za ovo što sam do sada radila. Prošlo je godinu i po dana i onda su me pozvali da igram u Hamletu. Deo glumačkog života su i pauze. Tada moraš da budeš strpljiv. Naprosto, u našem poslu postoje ti sušni i kišni periodi koji zavise od hiljadu stvari. To vam najteže pada kada ste mladi.

Vaši likovi su živopisni i odslikavaju našu realnost. Da li postoji veza između tri žene iz različitih filmova - Ružice (Beli, beli svet), Side (Dnevnik mašinovođe) i uloge u Dobroj ženi?

Da, postoji. To su male-velike žene kojih ima mnogo u našem narodu i uvek ih je bilo. Samo da je malo više tako dobro napisanih ženskih likova kod nas. Nije problem, ima ko da ih igra. U Doboj ženi vidimo da je dobra žena ona koja ćuti i zatvara oči. Mira (Karanović, prim.aut.) je to sjajno napisala i režirala. Film je prepoznatljiva istina, ne samo kod nas. U velikom delu sveta postoji takav princip. Žena nema pravo da misli na sebe. Na kraju filma, ona ipak progleda i na indirektan način suprotstavlja se mužu, zato što život u laži ne može dugo da traje, negde mora da pukne. Obeležje ovog vremena jeste stav – znam neku istinu, ali pravim se da je nisam video, neću ja da kažem, neka to uradi neko drugi... Šta ti možeš da preduzmeš naspram jakog muškarca koji ti određuje sudbinu? U filmu je uzet prikaz provincije, ali mislim da je svima jasno da ta žena živi i u velikom gradu. I u metropolama ima dosta žena koje ekonomski nisu samostalne. Mnoge bi se razvele, maltretirane su godinama, ali nemaju gde i strahuju od toga kako će same. To je možda ključna stvar – da odjednom nemaš ništa i ne pripadaš nikome.

Vi ste slobodan glumac na relaciji Beograd – Novi Sad. Da li dobar glumac mora ipak da bude u Beogradu?

Nisam sigurna. Ne mogu potpuno da se složim s tim. Ne mora da bude, iako je Beograd centar regiona. Tako je bilo i u Jugoslaviji.

Postoje li glumci koji odbijaju da dođu u Beograd da igraju?

Mislim da ne postoje. Glumci hrle ovamo, svi se nadaju da će nešto napraviti, što je logično. Tako je u čitavom svetu. Trebalo bi da si ovde, kao što bi trebalo da si u Njujorku. U Novom Sadu završila sam Akademiju i posle dugo bila član Srpskog narodnog pozorišta. Fantastično je što su u to vreme tamo dolazili sjajni reditelji. Igrala sam uloge koje u Beogradu ne bih nikad odigrala. Radili smo izuzetno dobre stvari, podjednako dobre kao beogradske, jedino što tamo ne postoji film. Pošto ja ne pripadam nigde i nikome, slobodnjak sam više od deset godina, za mene je uvek bilo najlepše da budem svuda. Volela bih da imam neku predstavu i u Zagrebu, u Skoplju… Tako smo mi onda rasli u onoj državi. Bez obzira na to koliko godina je prošlo, to je i dalje negde unutar mene, moj prostor i moja zemlja. Sada je krenulo širenje kulturnog prostora, ali to nije ni pola od onoga kako bi moglo da bude. Sjajna je stvar biti na više mesta. S druge strane, teško je biti samostalan glumac s obzirom na to da se upravnici kuća oslanjaju na sopstvene snage, na glumce iz ansambla i ne mogu da plaćaju goste. Kad je takva faza, nama slobodnjacima nije baš nimalo prijatno. Eto, izuzetak je Jugoslovensko dramsko pozorište.

Šta glumci danas mogu da promene?

Ne znam da li glumci mogu nešto da promene, jer nisu svi samosvesni. Ne odnose se svi isto prema ideji da treba da rade nešto plemenito. A upravo nas to razlikuje, po tome smo drugačiji. Ima onih koji se nedostojno odnose prema tome da je gluma duhovna stvar.


 


 


 

Ličnosti / Intervjui
 luz6825

Dobrotom do sreće

Mt3m4422

INTERESUJU ME LJUDI I NJIHOVE SUDBINE

12 courtyard 127 v1

Nova i stara Bridžit Džons

Seka

Humor je pobuna

Mina

Modni dizajneri mi veruju