Ličnosti / Naslovnica
19510139 1686635174965015 7466798877012881669 n

ZA LJUBAV I BESTSELER NEMA RECEPTA!

Sa Jelenom Bačić Alimpić, autorkom najprodavanijih i najčitanijih knjiga kod nas, razgovarali smo o novoj knjizi Nigde nema te, a ona nam je otkrila koji roman je najteže napisala, šta je njen recept za bestseler, ali i za trajanje u ljubavi i braku.

Piše: Natasa Atanackovic
Foto: Miodrag Misha Obradovic
Stajling: Elena Nikolaevna Capsule
Šminka i frizura: Aleksandar Djikic 
Mesto: Kafeterija Kralja Petra

Pre sedam godina Jelena Bačić Alimpić (48) objavila je prvi roman Ringišpil, koji je odmah postao bestseler i dve godine zaredom proglašavan je najčitanijom knjigom domaćeg autora. Jelena je pre ovog uspeha imala takođe veoma uspešnu karijeru TV novinara i urednika, ali nastavila je da piše i ubrzo se potpuno posvetila svojoj novoj karijeri. Nizali su se bestseleri Pismo gospođe Vilme, Poslednje proleće u Parizu, kao i trilogija Kazna za greh (Noć kada su došli svatovi, Knjiga uspomena i Molitva za oproštaj) koji su samo potvrdili njen status tiražnog autora. Dovoljno je reći da su se na Laguninoj listi najčitanijih knjiga 2016. godine među prvih pet našle čak tri Jelenine knjige. Sada je pred nama novi roman Nigde nema te i pogađate, već je u vrhu najčitanijih, a Jelenu smo na početku razgovora za Bazar pitali šta bi bio njen recept za bestseler i čime je najviše kupila svoje čitaoce:

„Čistom emocijom. Nema recepta za bestseler, baš kao ni za ljubav. Jednostavno, samo pišem iskreno i sa pregršt emocija koje su čitaoci prepoznali.”

Do kada će se ovde na bestselere gledati sa nipodaštavanjem, kao na manje vredna dela? Kakvo je vaše mišljenje o sudu čaršije, ali i književne kritike?

Verujte mi da mi je najvažniji sud čitalaca. Kvaziintelektualci puni predrasuda, koji se čak i ne usude da pročitaju knjigu, kada vide da je mesecima prva na top-listama i da je prodato na desetine hiljada primeraka, odmah vas osude i etiketiraju. Pisci koji, nažalost, prodaju po 300 ili 500 knjiga, odmah se ubrajaju među velike i njih smatraju sebi ravnima. Tužno. Što se čaršije tiče, psi laju, karavani prolaze, ali ako sudim po broju mojih prodatih i pročitanih knjiga, izgleda da me je i čaršija prihvatila. Konačno.

Kada ste iz novinarstva prešli u svet književnosti, da li su vam smetali komentari poput još jedna novinarka postala spisateljica i slični? Ljudi kao da zaboravljaju da ste diplomirali upravo književnost. Šta mislite da je u korenu tih komentara na račun naročito ženskih pisaca?

Nisu, zato što sam znala KO takve komentare izriče. Znate, nije važno ŠTA neko kaže, već KO to kaže i da li za to ima ijedan argument. Za moje knjige nisu imali ni argumente ni pokriće jer ih nisu ni pročitali. A to što je malo ljudi znalo ili zna da sam po obrazovanju profesor književnosti, nije toliko ni važno. Zaista nisam imala nameru da se bilo kome pravdam. Mislim da je u korenu komentara takvih ljudi njihova duboka lična nesreća i nezadovoljstvo. Jer, ako ste zadovoljni, srećni, nasmejani, uspešni – zašto biste mrzeli nekoga koga ne poznajete i čije delo niste ni pročitali. Meni je, iskreno, žao tih nesrećnih ljudi.

Bazar je nekada imao nagradu Žensko pero posvećenu najboljim romanima ženskih autora. Da li biste voleli da ponovo postoji neka slična nagrada ili mislite da književnost uopšte ne treba deliti na muško i žensko pero?

Nagrada Žensko pero bila je gotovo kultna i veoma mi je žao što ona više ne postoji. Ne verujem u podelu na žensko i muško pero, a knjige, kao i ljude, delim na dobre i loše. Ali, činjenica je da je ta nagrada bila podstrek mnogim ženskim piscima (namerno ne upotrebljavam reč spisateljicama koju ne volim), jer se njom na neki način verifikovao i moralno podstrekivao rad žena pisaca koje su dugo bile skrajnute u ovoj našoj zemlji, od istih onih koji su prethodno pomenuti.

Jake emocije definitivno karakterišu vaše romane kada je reč o sadržaju, ali i reakciji koju izazivaju kod čitalaca. Šta sve proživljavate dok radite na jednom romanu i koju knjigu ste najteže napisali?

Svaku knjigu koju sam napisala, pratila je bura emocija u stvaranju. Preživljavam sudbine svojih junaka dok ih stvaram kao da je o meni reč. Plačem, ne spavam, malo jedem, smejem se, radujem, tugujem.... ponekad bude baš teško. I te emocije čitaoci prepoznaju. Najteže mi je bilo da napišem svoj književni prvenac Ringišpil zbog mog pokojnog oca kojem sam to obećala, ali ništa manje emocija nisam podelila ni u svim drugim knjigama, posebno u ovoj novoj Nigde nema te, koja je za mene lično možda i najteža od svih koje sam do sada napisala.

Zbog čega ste rekli da će vaš najnoviji roman iznenaditi čitaoce, šta je to što ga čini drugačijim?

Zato što u osnovi ove knjige nije samo ljubav, već duboka moralna i etička pitanja. Odgovore sam prepustila čitaocima. U srži ovog romana koji je teško žanrovski odrediti, nalazi se duboka ljudska empatija. Iako je jezik kojim pišem ostao isti, ova knjiga je veoma brza, na momente surova, teška, emotivna i prosto tera čitaoce da se nad njom zamisle.

Kada sam pročitala sadržaj novog romana, pomislila sam na atmosferu filma Engleski pacijent. Šta vas je inspirisalo da napišete jednu ovakvu priču i da li lik Marka ima možda utemeljenje u nekoj realnoj osobi o kojoj ste čuli?

Ne, nema. Čak se nisam ni setila tog filma. Radnja ove knjige smeštena je u Italiji, pre, za vreme i posle Prvog svetskog rata. Inspiraciju sam našla na Siciliji, u Taormini, iako sam i pre toga mnogo iščitavala istorijsku građu i mislila kako se stalno govorilo i pisalo o vojnicima, herojima svakog besmislenog rata, a tako je malo podataka o onima koji su im spasavali živote i ništa manje nisu bili zaslužni. Svi likovi i radnja u knjizi plod su moje mašte.

Radnje vaših romana dešavaju se u različitim epohama, gradovima i zemljama. Kako izgleda vaš istraživački rad na jednoj knjizi, koliko daleko ste išli u tom smislu?

Toliko da sam osim besomučnog čitanja i prikupljanja podataka o određenom istorijskom periodu, kulturi, običajima, navikama, vremenu i političkim okolnostima, uvek putovala na mesta koja kasnije opisujem u knjigama. Znate, ja filmski pišem. Dok gledam neki prizor ili boravim u nekom muzeju, vidim slike koje kasnije pretačem u reči.

I zaista, vaše knjige su veoma filmične. Da li ste možda dobijali neku takvu ponudu i možete li da ih zamislite pretočene u seriju ili film?

Bilo je razgovora na tu temu, ali da bi se valjano ekranizovala neka od mojih knjiga, potrebna su značajna finansijska sredstva koje ova država nema ili naprosto nije zainteresovana za tako nešto. Kod nas se snimaju uglavnom niskobudžetni filmovi i serije, što je prava šteta jer imamo neverovatno talentovane scenariste, reditelje i glumce.

Na promocijama vaših knjiga uvek je prisutan veliki broj bivših kolega. Koliko vam njihova podrška i priznanje znače?

Znače mi, jer je to samo dokaz da sam bila i ostala korektan kolega, neko ko je uvek i za svakog imao lepu reč. Nikada nisam glumila zvezdu, a to ni danas ne činim. Ja sam jedna obična žena.

Izjavili ste da se nikada ne biste vratili televiziji, da li i dalje tako mislite? Postoji li ipak nešto što vam se od aktuelnih TV formata dopada?

Da, ne bih se vratila. Uopšte ne gledam televiziju, osim ponekad neku interesantnu fudbalsku utakmicu ili film, ali i to retko.

Pričali ste i o tome kako vam je telo kroz tegobe i bolest davalo signal da treba da usporite ili promenite kurs u životu. Da li ste naučili da slušate svoje telo?

Nisam. Iako sam u svemu drugom odlikaš u životu, prema sebi sam, nažalost, prilično nemarna. Trebalo je da naučim da mislim prvo na sebe i još sam u toj fazi. Teško je kada godinama stavljate druge ispred sebe, činite gotovo sve zarad sreće onih koje volite, a sebe zanemarite. Teško je u ovim godinama naučiti da volite sebe.

Jedna ste od retkih osoba na javnoj sceni koja je promenila profesiju i postigla podjednak, ako ne i veći, uspeh u novoj. Koliko vam je bilo teško da se odlučite na taj korak? Kada se nakon sedam godina osvrnete, da li biste nešto uradili drugačije?

Ništa ne bih uradila drugačije. Bilo je teško, hrabro i ludo, ali mislim da je to jedan od najboljih poteza koje sam napravila u životu.

Vaš suprug je sudija Apelacionog suda, koliko vam je njegov pogled sa strane pomagao dok ste radili na knjigama – da li je bio vaš kritičar ili samo savetnik?

Ponekad ga upitam za mišljenje i skoro uvek usvojim njegov savet, a bio mi je od velike pomoći u stvaranju knjige Nigde nema te svojim pravničkim savetima.

Sa suprugom ste više od dve decenije u braku, što je danas retkost. Postoji li tajna formula za dugovečnost u ljubavi i braku?

Mislim da ne postoji. Svi pričamo da je pored ljubavi potrebno razumevanje i tolerancija, ali posle više od dve decenije, mogu da kažem da je iznad svega važno prijateljstvo. Strast i zanos prođu, ljubav s početka veze pretvori se u neku drugu vrstu ljubavi, ali ako živite sa čovekom koji će vam uvek i u svemu biti bezrezervna podrška, pa čak i kad grešite – to je neprocenjivo.

Vaši sin i ćerka su već odrasli ljudi. Šta je ono čemu ih i danas savetujete, naročito u današnje vreme koje je drastično drugačije od onog u kojem smo mi odrastali i sazrevali? Kakvim putem oni planiraju da idu?

Ponosna sam što su moja deca izrasla u pametne, mlade, empatične i pre svega dobre ljude koji umeju da prepoznaju moralne vrednosti. Oni znaju kroz kakve sam ja teškoće u životu prolazila i mnogo puta sam im govorila da uče na mojim greškama. Pričala sam im kako je pogrešno moje uverenje da su svi ljudi dobri. Znate, uvek polazim od sebe, a to nije dobro. Trebalo bi da znaju da svet, kao ni ljudi koji ga nastanjuju, nije savršeno mesto. Postoje oni koji vam žele zlo, iako im zlo niste ni pomislili, a kamoli učinili... Sin mi je treća godina fakulteta, ćerka će sad u treći razred Karlovačke gimnazije i kojim god putem odluče da krenu, ja ću biti njihova podrška i vetar u leđa.

Ko vam je dao najbolji savet u životu i čijih se reči uvek setite, bez obzira na situaciju u kojoj se nađete?

Moji mama i tata. Da nikada ne činim drugima ono što ne bih želela da drugi učine meni.

 

Jelenine preporuke

Knjiga koja me je oduševila: Od klasika Bulgakov i Majstor i Margarita, a od savremenih pisaca Lavr Jevgenija Vodolazkina.

Predstava koja mi je ostala u sećanju: Sunset Boulevard sa Glen Klouz u Londonu.

Festival/koncert na koji bih volela da odem: Velika mi je želja da jednom odem na koncert Lare Fabijan.

Film kojem se s vremena na vreme vraćam: Kum.

Album koji često slušam u kolima: Slušam radio.

Izložba koju bih ponovo volela da vidim: Uvek postavku u muzeju Orsay.

 

Ličnosti / Naslovnica
Dada

NOVI BAZAR U PRODAJI!

Untitled

NOVI BAZAR U PRODAJI!

Untitled

NOVI BAZAR U PRODAJI!

Untitled1

Novi Bazar u prodaji!

Untitled (1)

NOVI BAZAR U PRODAJI!