Ličnosti / Tema broja
Women killed domestic violence

Žene ne smeju da poriču realnost

U susret Međunarodnom danu borbe protiv nasilja nad ženama koji se obeležava 25. novembra, i svetskoj kampanji 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama, razgovarali smo sa psihologom Tanjom Ignjatović i novinarkom Sanjom Pavlović iz Autonomnog ženskog centra, i otkrili poučne savete i načine za očuvanje lične bezbednosti

Piše: Bojana Lazarević Foto: press

Nasilje nad ženama i decom nije novost, ali deluje da se o njemu više govori, da je njegovo sprečavanje izraženije nego pre, da su žene hrabrije da pobede strah i nasilnika, i da se društvo moralno i zakonski više zalaže za bezbednost svojih sugrađanki i najmlađih. O tome da li je i u praksi tako, da li žene–žrtve nasilja danas žive slobodnije i mirnije, ili još uvek spavaju budnog oka, razgovarali smo sa našim sagovornicama iz Autonomnog ženskog centra, psihologinjom Tanjom Ignjatović i novinarkom Sanjom Pavlović.

Kada je reč, prvenstveno o nasilju, odgovorno, etičko, solidarno i samosvesno jesu epiteti koji bi trebalo nužno da stoje uz pojam društveno ponašanje. U svakom uređenom sistemu, mimo rada institucija, svaki pojedinac je dužan da prepozna nasilje, reaguje na njega i prijavi ga, ukoliko ne ugrožava ličnu bezbednost. Ipak, u fokusu su razna pitanja: Zašto je empatija kod nas na mizernom nivou? Kako osloboditi uplašene žene? Kojim zakonima je regulisana borba protiv nasilja? Ko će stati iza žrtava ako istupe i prijave nasilnika?

Iako smo na početku septembra, uveliko se najavljuje globalna kampanja 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama koju obeležava 1,700 organizacija u preko 100 država sveta. Kampanja počinje 25. novembra, Međunarodnim danom borbe protiv nasilja nad ženama, a završava 10. decembra, na Međunarodni dan ljudskih prava. Ovaj datum odabran je kao dan sećanja na sestre Mirabel, feministkinje i političke aktivistkinje iz Dominikanske republike, koje je brutalno ubila tajna policija diktatora Rafaela Truhilja, 1960. godine.

O nasilju se danas, čini se, priča više nego ranije. Žene se lakše odlučuju da potraže pomoć, jer su osnažene radom institucija, i sama tema je medijski zastupljenija. Ipak, koliko je nasilje, u načelu, još uvek latentna pojava?

Sanja Pavlović: Višedecenijsko zalaganje i rad ženskih organizacija u Srbiji doprineli su da pojava muškog nasilja prema ženama izađe iz sfere privatnog, međutim, istraživanja i dalje pokazuju da mali broj žena (tek 10 odsto) koje su žrtve nasilja, to i prijave nadležnim institucijama. Istovremeno, ne možemo biti zadovoljni ni načinom na koji nadležne službe odgovaraju na prijave nasilja. Čini se da su predrasude o nasilju prema ženama i neprepoznavanje njegovih brojnih manifestacija, i dalje duboko usađeni u svest društva. Važnu ulogu u tome imaju mediji, koji najčešće izveštavaju tek kada se nasilje ili ubistvo dogode, i to najčešće na tabloidan način. Slična situacija sa predrasudama prisutna je i među zaposlenima u institucijama koji ponekad ne umeju da prepoznaju nasilje ili smatraju da je to privatna stvar porodice.

Koji su oblici i mehanizmi nasilja iz psihološkog ugla?

Tanja Ignjatović: Cilj nasilnog ponašanja, bez obzira na njegove brojne varijacije, jeste demonstracija moći i uspostavljanje kontrole nad partnerkom (ili nad decom, starijim, bolesnim i zavisnim osobama). Nasilnik je obično svestan i osetljiv na raspodelu moći u partnerskom odnosu, kao što je svestan društvenih normi. Može da koristi različite vidove ispoljavanja fizičkog ili seksualnog nasilja, ali kontrola partnerke može da se obezbedi i primenom brojnih taktika psihičkog i ekonomskog nasilja. Taktike, pored kontrole, uključuju izolaciju, zastrašivanje, pretnje, prinudu, emotivno uskraćivanje, omalovažavanje i degradaciju, korišćenje dece (manipulaciju i zloupotrebu), različite forme ekonomskog uskraćivanja i zabrana, postavljanje hirovitih i besmislenih zahteva (muške privilegije) i slično. Istovremeno, nasilnik koristi i posebne manevre, poricanje, umanjivanje ili okrivljavanje žrtve, koji služe opravdavanju njegovih dela. I ova ponašanja predstavljaju specifični vid nasilja, jer prisiljavaju ženu na poricanje realnosti.

Kakva je dinamika nasilnog odnosa?

Tanja Ignjatović: O nasilju se govori kao o cikličnom događanju. Pored perioda kada nasilje eskalira, prisutni su i oni u kojima postoje napetost i manji incidenti. Tada žena pokušava da smiri situaciju i izbegne nasilje, što se ne dešava. Posle nasilnog događaja žena može biti u šoku, a mehanizmi neverice i poricanja je zadržavaju u vezi. Ona obično ne traži pomoć, osim kada ima povrede koje zahtevaju medicinsku intervenciju. Ako zbog nasilja privremeno napusti partnera, obično sledi faza njegovog žaljenja i izvinjavanja. Žena se najčešće vraća, verujući u to da se on iskreno promenio, i u tom periodu jedva se seća loših događaja, čak brani i opravdava svog partnera, i to izgleda kao da vodi dva različita života. Naizmenične faze milosti i nasilja psihološki vezuju žrtvu za nasilnika i otežavaju izlazak iz tog odnosa.

Kojim institucijama se obratiti za pomoć? I kako direktno pomoći ženama u svom okruženju – prijateljici, sestri, koleginici, komšinici...?

Sanja Pavlović: Žrtve nasilja imaju pravo na različite vidove zaštite od strane različitih državnih organa i institucija. Često se dešava da je policija prva institucija kojoj se žena obraća. Policija je dužna da prepozna nasilje i utvrdi ko je nasilnik, a ko žrtva, proveri druge dostupne podatke i informiše javnog tužioca o saznanjima. Važno je da se policiji detaljno ispriča o aktuelnom događaju, o tome da li se nasilje dešavalo i ranije, da li je bilo pretnji i oružja, da li je nasilnik pod uticajem alkohola ili opijata.

Žena može da se obrati i Centru za socijalni rad, pogotovo u situacijama kada su nasilju direktno ili indirektno izložena deca. Centri su u obavezi da, po prijavi nasilja, procene rizik po bezbednost žene i urgentno je zbrinu ukoliko za to ima potrebe.

Najzad, žene u situaciji nasilja mogu da se jave i specijalizovanim ženskim organizacijama na telefonski broj (SOS telefon). Obučene konsultantkinje u ovim organizacijama podržavaju žene da postave granice prema nasilju, da prepoznaju ponašanja koja ne imenuju kao nasilje, da naprave sigurnosni plan...

Ukoliko vaša majka, sestra, prijateljica ili poznanica preživljava nasilje, najvažnije što možete da uradite za nju jeste da joj verujete, da je saslušate i pružite podršku koja njoj u tom momentu najviše odgovara. Važno je da prepoznate i pitate za njene potrebe, da ne postavljate svoja očekivanja, ne nudite gotova rešenja i ne osuđujte.

 

Žene kažu da često nisu sigurne da li trpe nasilje ili ne, jer ih nasilnik ubeđuje u suprotno i uverava da nisu žrtve. Kako im tada pristupate? Da li postaju svesne nasilja koje trpe, ali i sopstvenih vrednosti?

Tanja Ignjatović: Psihičko nasilje može imati posebno štetne posledice, jer dovodi do toga da žene sumnjaju u svoje sposobnosti, nekada i u svoj razum. Izloženost nasilju uslovljava promenjen doživljaj sebe, zanemarivanje sopstvenih potreba, doživljaj inferiornosti, bespomoćnosti, stida, nemogućnost da se upravlja sopstvenim životom. U osnažujućim razgovorima, žene postaju svesne da se radi o nasilju, da je ono sistematske prirode, a ne situaciono ili slučajno izazvano. Prepoznaju mehanizme kojima su i same negirale, umanjivale, normalizovale nasilno ponašanje. Postaju svesne uverenja koja su ih držala u nasilnom odnosu i nastoje da izmene subjektivnu procene situacije.

Postoje li neke fraze, rečenice, postupci koji su tipični za nasilnika, a po kojima žena može da prepozna i nasluti u kakvoj je vrsti odnosa s partnerom?

Tanja Ignjatović: Nasilni muškarci su sebični i egocentrični. Uvereni su da imaju pravo da nametnu svoje stavove i pravila, kao i da postupaju ispravno, čak i kada čine nasilje. Insistiraju na privilegijama koje pripadaju muškarcima, u čemu ih snažno podržavaju društvene vrednosti. U stavovima se to manifestuje kroz seksizam, sklonost omalovažavanju žena, i kroz krute rodne uloge, što podrazumeva striktnu podelu zadataka i odsustvo bavljenja kućnim poslovima i svakodnevnom brigom o deci. Opušteni su u laganju, koriste zastrašivanje, pretnje i ucene, da bi ostvarili svoje zahteve i sprečili otpor svojih partnerki. Umeju da budu vešti u korišćenju izgovora i opravdavanju svojih stavova i ponašanja. Neki sebe predstavljaju kao žrtve neosetljivih i samosvojnih žena, koje ih ne poštuju. Mnogi mogu u dužem periodu da se uzdržavaju od nasilja, što potvrđuje da mogu da kontrolišu bes, iako je nemogućnost kontrole besa najčešći izgovor za nasilje.

 

Objasnite nam koliko je ženama teže da napuste partnera nasilnika ukoliko imaju decu? Javljaju se razni strahovi, rizici, pretnje. Kažete da je očevima tada najlakše da utiču na dečake od 10, 11 godina.

Tanja Ignjatović: Treba reći da su posledice dečjeg svedočenja nasilju prema majci vrlo slične posledicama koje ostavlja trpljenje nasilja. Ipak, to se često zanemaruje u izveštajima stručnjaka. Drugi (ozbiljan) problem je zloupotreba dece protiv majke. To je čest način da se nastavi kontrola žene, da se ona kazni za napuštanje. Deca mogu biti primoravana da prisustvuju nasilju oca prema majci, podsticana da je ne poštuju i omalovažavaju, korišćena da je špijuniraju i prenose ocu šta majka radi, sa kim se viđa. Mogu biti zastrašivana, ucenjivana ili izolovana od majke. Deci se govore laži o majci, da ih ona ne voli, da ih je ostavila, ili o očevim ljubomornim optuživanjima. Na njih se vrši pritisak u vezi sa izborom kod kog roditelja će da žive. Nasilni očevi, značajno češće nego nenasilni, traže da im deca budu poverena nakon razvoda, jer na taj način kontrolišu ili kažnjavaju partnerke.

 

Ličnosti / Tema broja
David beckham hugging his kids instagram picture jan 2017

Tate za Oskara!

0k1o50271

Mame, volite svoje ćerke!

Yogi wedding cartoon pic

NAJČEŠĆI BRAČNI PROBLEMI I KAKO DA IH REŠITE

17880186 1659178227710710 3793581129255454862 o

DA LI ĆETE UĆI U BRAK SA POGREŠNOM OSOBOM? 

06407bfb7a89ebfe09de2f68d4c0cf5b

ŽENE UVEK ŽELE LJUBAV!