Zabava / Stil života
Brzev

Kako smo odrastali uz Bazar

Eh, kao da je bilo juče, rekli bi svi oni koji pet decenija druguju sa „Bazarom”. Pa eto, tako i ja. Istini za volju, „Bazar” i ja družili smo se punih osamnaest godina. Punoletstvo smo lepo proslavili i potom je, kao što bi bio red, punoletnik otišao od kuće.

Piše: Vesna Brzev-Ćurčić, psiholog, psihoanalitičar

Zadatak koji mi je poveren u „Bazaru” bila je rubrika koju su mnogi, sa malo ironije, zvali „Draga Saveta”. „Bazar“ joj je našao drugo ime i zvala se „U četiri oka”, što je zaista i bila. Od malo ironičnog stava do toga da je postala cenjena, nije prošlo mnogo vremena. Posle je rubrika postala vrlo čitana, citirana, na nju su se pozivali ljudi kojima je bila potrebna psihološka pomoć ili podrška. To nije samo moja zasluga, već pre svega svih urednica rubrike, kao i glavnih urednica „Bazara” koje su bile smele, odvažne, savremene, dalekovide i puštale različita pisma i odgovore od kojih su neki postali otvorene teme tek danas: na primer homoseksualnost, incest, preljube... Ta vrsta podrške bila je neuobičajena za ono vreme, a rekla bih da je neuobičajena i za današnje. Nikada mi nisu menjale ni zapetu, kamoli reč sem, naravno, lektorki koje su krajnje pažljivo radile svoj, ne baš lak, posao. Uzgred, od Saveza društava psihologa Srbije tih dalekih osamdesetih dobila sam prestižnu nagradu „Živorad Žiža Vasić” namenjenu psiholozima koji su izuzetno doprineli popularizaciji psihologije kao nauke, između ostalog i zbog ove rubrike. Malo je da kažem da sam bila ponosna.


Često mi se dešava da mi žene kojima je bio potreban savet, podrška, pomoć za njih, češće za decu, porodicu, kažu kako su odrastale uz tekstove te rubrike. Sada su to već žene koje imaju svoje porodice i poveliku decu, ali ostalo je sećanje na jedan period u kome smo delile stvarnost, probleme, radosti, potrebu da neko objektivan iskaže svoje mišljenje o nečemu što ih je brinulo, nagoveštavalo buru ili samo podsticalo na kreativniji i autentičniji pristup životu. I svaki put to me razgali, učini da se vratim u ono doba i shvatim kako su problemi žena gotovo vanvremenski i univerzalni.


Bunim se kada se problemi dele na muške i ženske, male i velike. Problemi su uvek veliki kada remete kvalitet nečijeg života. Ma kako drugima to izgledalo beznačajno, onome ko je u problemu on je veliki, ponekad deluje nerešivo, zastrašujuće, u svakom slučaju ometajuće. Zbog toga svakom problemu prilazim sa istom dozom obazrivosti, pažnje, uvažavanja i truda sa željom da pomognem. To mi daje za pravo da kažem kako smo kao ljudi u nekoj vrsti nepisane obaveze da ne umanjujemo značaj nečije patnje. Ako ne možemo da pomognemo, dobro bi bilo da ne odmažemo. Isti odnos imam i prema takozvanim muškim i ženskim problemima. Mnogi su gotovo istovetni, premda uzrok ili povod mogu da se razlikuju. Ali, zar nisu različiti bez obzira na pol?


U početku rubrici su se obraćale uglavnom žene. Stidljivo, nekad i sa strepnjom da neće dobiti odgovor ili će možda biti shvaćene pogrešno, čak kritikovane ili „osuđene”. U početku to su bila direktna pitanja, da bi kasnije postala pisma, često vrlo opširna, pa je bilo važno napraviti skraćenu verziju u kojoj će ostati sačuvan smisao onoga o čemu je čitateljka razmišljala i pisala. Pitale su i pisale o svojim problemima u porodici, primarnoj ili onoj koju su stvorile. Nekada su se žalile, češće tugovale, zbog loših odnosa sa roditeljima, potom sa članovima svojih porodica... 


Česta tema bio je odnos sa majkom, večita tema svih majki i ćerki. Bilo je i majki koje su tražile pomoć u usklađivanju odnosa sa svojim ćerkama i decom uopšte. Ta tema je, koliko vidim, prisutna i danas, ne samo u časopisima koji neguju ovakve rubrike nego i u mojoj praksi. Ustalilo se nekako pogrešno mišljenje da je majka uvek odgovorna za svaki odnos u porodici. Znamo da to zavisi od svih učesnika. Ako je neko mali, onda se odnos više temelji na prepoznavanju potreba deteta, postavljanju granica, učenju o moralu, vaspitavanju, ali kada neko odraste, odnos je ipak interaktivan i zahteva podjednaku odgovornost. To često zaboravljamo i svoju budućnost gradimo na nepoverenju, zameranju, nerazumevanju, neuvažavanju. Ipak, dođe neko vreme kada je neophodno da se pogledamo u oči. Sve ovo ne isključuje pravo na sve što sam pomenula, ali nudi dijalog, usaglašavanje, toleranciju na različitost, bolju perspektivu. Bilo je i majki koje su se nadmetale sa svojim ćerkama. Žalile su se i jedne i druge: ćerke zbog toga što se majke trude da ih oponašaju u stilu odevanja, ponašanju, ophode se „ortački” sa njihovim prijateljima i najvažnije im je da su u svemu bolje od ćerki. Majke su, međutim, imale primedbu na to da ih ćerke isključuju iz svojih života, ne dozvoljavaju pristup njihovim prijateljima, pomno sklanjaju svoju šminku, „a teška su vremena da ima za obe”, nemaju razumevanja kada je reč o probuđenom interesovanju za sopstveni izgled, iako su u godinama kada njihove majke, a babe njihovih ćerki, o tome nisu vodile računa. „Vremena su se promenila”, napisala je jedna nezadovoljna majka. Bilo je i onih, doduše ređe, koje su imale potrebu da istaknu dobar kvalitet odnosa u porodici, više kao odgovor na neko prethodno objavljeno pismo. Pa su onda, kao i sada, došli na red sinovi i njihove majke. One su patile zbog neuzvraćenih ljubavi, tražile savet kako da priđu tužnim sinovima, nekad se ljutile što su baš oni ostavljali devojke koje su se njima sviđale. Brinule su tim povodom majke i zbog ćerki, potpuno isto kao i danas. Zbog čega su same, kako da za njih ne postoji dovoljno dobar muškarac, danas se kaže partner, zbog čega su ostavljene ili ostavljaju... Tešile su svoju decu, ali i sebe. Ko se, uostalom, ne seća svojih prvih ljubavi? A suza? Brinule su, kao i sada, što ne uče i „skitaju” - danas bi se reklo „izlaze”, ponekad popiju malo više, ne dozvoljavaju da ih majke više pomaze, čak ni po glavi, važnije im je društvo od porodice. Ovo sa društvom bila je i ostala opšta žalopojka svih roditelja. A to je tako normalno. Da nema tog odnosa tokom razvoja, naša deca nikada ne bi odrasla. Da bi mogla da odrastu, moraju da se odvoje od nas, a most preko koga prelaze upravo je njihovo društvo. Slažem se da nisu sva društva podjednako poželjna za pozitivno odrastanje, ali što više pritiskamo našu decu da se nekoga okanu, to će njihov otpor biti žešći. Tada, kao i sada, zagovaram pristup koji nije agresivan, a zasniva se na iskustvima koja će mladić ili devojka imati sa društvom. Dakle, nikako napad, diplomatija pre svega. 


Večito pitanje odnosilo se na to koliko slobode treba dati detetu. Od toga za šta sme da kaže „neću” do toga kada treba da se vrati kući. Vremenska granica pomerala se sve dok nije doterala do polaska roditelja na posao i tu su roditelji malo izgubili kompas. Naravno da je izlazak dozvoljen, naravno da oko vremena dolaska treba da postoji dogovor, naravno da može da se izlazi vikendom, dakle petkom i subotom. Svi drugi dani, uključujući i nedelju, su radni. S druge strane, žalili su se i mladi kako ih roditelji ne shvataju, ne podržavaju u nastojanjima da budu kao i svi njihovi vršnjaci. Stop! Važna reč „svi”. Druga važna reč je „niko”. Sigurna sam da roditelji vrlo lako izgube razum kada njihovo dete kaže „svi imaju, idu, mogu” ili „niko ne dolazi kući u to vreme, ne uči toliko”… Verujem da je tako bilo odvajkada i da će biti do…


Žalile su se žene da im niko ne pomaže u kući. Taj problem se i onda, a i danas, postavlja kao pomoć u kući. Kome pomoć? Zar kuća nije zajednička pa je i posao u njoj zajednički? Sasvim je razumljivo da se od deteta ne očekuje da usisava kuću, plaća račune i nosi lubenicu sa pijace. Od njega se očekuje da složi igračke. Starije dete namešta krevet, iznosi smeće, kupuje hleb i mleko (uvek se raznežim na to „hleb i mleko” jer danas kupuju doručak i užinu u pekari). Kad smo kod smeća, važi isto pravilo od kada postoje kante za otpatke, nadzemni i podzemni kontejneri. Ono glasi: ne očekujte od adolescenta da će trkom otići da baci smeće. Za tu priliku doteraće se podjednako kao za izlazak. Možda ipak ima nečeg u tome... Nikad se ne zna koga može da sretne u trenutku kada mu to baš ne treba. Od tog uzrasta pa nadalje, usisivač više ne treba da bude strašilo kojim ćemo plašiti svoje potomke. Ta sprava podjednako dobro „leži” u ruci ženama, adolescentima i muškarcima. O sudovima i da ne govorim. Nemam reči da opišem koliko je kućnih ratova vođeno zbog prepune sudopere nekad, a danas zbog toga što ukućani nikako da se dogovore ko stavlja sudove u mašinu za pranje, a ko treba da je raspremi. Neverovatno! Razlika je jedino što su se ratovi nekada vodili oko sudopere, a sada oko mašine. Danak tehnologiji. Tu su se onda pominjali i nezahvalni muževi čiji loši primeri loše utiču na nejač. Danas je ipak malo drugačije. Muškarci se ne ustežu da uskoče, priskoče, urade. Ponosni su i na ulogu oca i zaista se diče činjenicom da menjaju pelene, šetaju decu, znaju da ih nahrane, pored već ustaljenih obrazaca očinskih delatnosti odlaska u park, učenja kako se šutira lopta, vozi bicikl, nekada rolšue, a sada roleri, skejtovi (to im baš nije jača strana, pregazilo ih vreme).


Bilo je pisama u kojima su se žene žalile na situaciju na poslu. Uglavnom se to odnosilo na odnos rukovodilaca prema njima ili svima. To se svojevremeno zvalo „maltretiranje”, a danas „mobing”. Jedino što za maltretiranje niste imali kome da se žalite, sem ukućanima, prijateljima, kolegama, a za mobing imate. Odnos pretpostavljenih prema podređenima nije se, nažalost, bitno promenio. Tu mislim na odnos koji privatni poslodavci imaju prema zaposlenima prijavljujući ih na minimalni dohodak kako bi plaćali manje doprinose, radno vreme koje ima početak, ali nema kraj, uslovljavanje trajanja radnog odnosa dužinom porodiljskog odsustva...


Prijateljstvo je oduvek bilo tema koja je bodrila, ali nekada i brinula. Bilo je mnogo pisama u kojima se tražilo objašnjenje zbog čega je neko postupio nepravedno prema njima, izgubilo se prijateljstvo, pojavio se neko važniji od prijatelja i slično. Razvodi, večito bolna tema, isto tako nalazili su mesta u rubrici. Tuga, nekad ponovo pronađen mir, odnos prema deci u razvodu, očekivanja od prethodnog supružnika, prijatelji koji su ostali ili iščezli, samo su deo tih razmišljanja i dilema.


Odnosi u braku takođe su bili zastupljeni u pismima. Najveći problem bila je preljuba, prevara ili izdaja, u zavisnosti od toga kako su ih nazivali. Bes, povređenost, osećanje izdajstva, tuga, traženje razloga koji nisu navedeni u zahtevu za razvod, bili su najčešći problemi. Ponekad su i same čitateljke reagovale na neka od tih pisama šaljući svoja razmišljanja, ali i deleći svoje priče. Bila je to neverovatna dinamika. Nekada su supružnici sami otkrivali šta se dogodilo, danas su, nažalost, deca često u neželjenoj ulozi detektiva dok se igraju mobilnim telefonom roditelja. Veliki danak koji plaćamo kako tehnologiji, tako i nepažljivim roditeljima. To su onda zaista drame, tragedije, zauvek izgubljeno poverenje u funkciju roditelja kao zaštitnika, nosioca moralnih normi, vaspitača. Ako se već upuštate u ovako riskantnu situaciju, pazite kakve tragove ostavljate. Deca ne zaboravljaju.


Posle su pisali i muškarci, a teme su bile istovetne, samo viđene iz njihovog ugla. Bila sam ponosna na svako pismo koje je napisao muškarac i nijedno nije ostalo bez odgovora.


Poslednje ili pre svega - ljubav. Sve što možete da zamislite obrađivano je na tu temu. Sreća, ushićenje, veličanje, obezvređivanje, samooptuživanje, „specijalni sud” za onog ko je otišao i tešiteljski hor odanih prijatelja, provejavali su svih tih godina ovom rubrikom.


Neke koji su pisali sretnem ponekad. Oni mene prepoznaju, ja njih ne znam. Lagala bih kada bih rekla da me to ne obraduje, posebno ako mi kažu da im je nekad i samo jedna reč bila dovoljna. Zbog toga sam uvek bila ponosna na „Bazar” i rubriku i zaista mi ni dan-danas ne smeta kada neko napravi šalu na moj račun kao „Drage Savete”. Ako sam to i bila, moja radost je tim veća.


I tako… „Vreme prolazi, kažeš. Avaj! Vreme stoji, mi prolazimo”, parafraza je engleske pesme koju sam morala da učim napamet zahvaljujući svojoj strogoj profesorki engleskog. Nemam dovoljno reči da joj zahvalim na tome. Tačno je, zar ne.


Tako i „Bazar” odoleva vremenu, prolazimo kroz njega, obogaćuje nas, a i mi njega. Ostao je za mene, verujem i sve nas, zaštitni znak našeg odrastanja, ženstvenosti i dostojanstva. Srećan rođendan, večita damo.

 

Zabava / Stil života
Nicole kidman and keith urban

IDILIČNA KANTRI PRIČA!

Bastenskocvece

Baštensko cveće je u modi

Gastro

Gurmanske veštine ...ili kako sam naučila da jedem

It

Lepa sela Italiji lepo stoje

Grafiti 500

Novo lice Beograda