Zabava / Stil života
Grafiti 500

Novo lice Beograda

Ulični grafiti u Beogradu uglavnom su nepolitički i ne štete nikome. Govore univerzalnim jezikom i govore o karakteru grada. “Izranjaju” iz zidova preko noći i sve je više njih koji nose društveno odgovorne poruke

Piše: Nikola Todorić

Priča o grafitima ne počinje u velikim gradovima osamdesetih godina dvadesetog veka kako se to obično misli. Istoričari smatraju da su prvi pećinski crteži nastali pre 15 hiljada godina više ličili na grafite nego na umetničke slike. U tom slučaju, Ranjeni bizon iz Altamire u Španiji ili konj iz pećine Lasko koja se nalazi na jugozapadu Francuske, iscrtani zemljanim bojama na stenama, mogu biti polazište za razumevanje grafita kao umetničkog izraza. Na ovim crtežima, koji su bili deo magijskih rituala, vidimo samo dve boje, ali je paleolitski čovek njih koristio i za senčenje, tako da sa ove vremenske udaljenosti oni odgovaraju definiciji savremenog grafita.

Grafit je crtež, slika ili neka druga oznaka koja se nalazi na javnoj površini. Kao takvi postojali su i u Pompeji i tada su imali značenje koje imaju i danas u njujorškim metro stanicama – način da ljudi iskažu svoje mišljenje u određenom trenutku. Razlika je u tome što se današnji grafiti više odnose na poznate ličnosti, sport, film, video-igre, popularnu muziku i seks koji je večna tema grafita. Ipak, najstarijim sačuvanim grafitom van pećine smatra se onaj u Efesu, urezan u mermeru. On datira iz I veka nove ere i ujedno se smatra najstarijom reklamom u istoriji. Reč je o putokazu koji vodi ka javnoj kući. U mermeru su urezana stopala i to stopala odraslog čoveka, što je značilo da dečje stopalo ne bi trebalo da prati ovaj putokaz u kojem je ucrtana i biblioteka koja se nalazila u blizini. To nam govori da oni koji nisu imali novca za žene mogu otići u biblioteku, drugu po veličini u rimskoj imperiji, koja je bila spojena tajnim prolazom sa javnom kućom.

Kako je ovo priča o modernim beogradskim grafitima, podsećanje na njihove početke ima za cilj da pokaže koliko su se oni promenili u tehničkom smislu, a koliko ostali isti u smislenosti poruka koju donose.

Strast i odlučnost

Početkom osamdesetih godina grafit je postao polularan način izražavanja stavova. Ljudi koji su radije crtali nego govorili, sprejom i markerom ukazivali su na pogrešne političke odluke, rodne i rasne neravnopravnosti, veličali su svoje rokenrol idole i ispisivali njihove citate. Prvo na vagonima, potom u tunelima i metro stanicama, na zgradama u predgrađima, da bi jednoga dana njihov bunt postao skoro sasvim legitiman i vidljiv u glavnim gradskim ulicama. Vlasti su bile nemoćne da spreče ubrzano širenje grafita. Umesto trošenja ogromnog novca za njihovo uklanjanje, oni su odlučili da prihvate ovaj oblik umetnosti i osmisle posebnu kulturnu politiku koja se odnosi i na profesionalne i na amaterske autore. Mnogi ulični umetnici nastojali su da sačuvaju anonimnost, a oni koji to nisu uspeli postali su gradske zvezde koje čak i prodaju svoje grafite. Velike marketinške korporacije počele su da ih zapošljavaju, a njihove ideje na tržištu imaju veliki uticaj na mlade. Moderne profitabilne reklamne kampanje kakve imaju Coca Cola, MTV i Microsoft u isto vreme promovišu svoje proizvode, ali i grafite kao umetničku formu. Iako su crtači grafita uglavnom samouki, u njuhovim radovima se vidi strast i odlučnost koja sve više nedostaje konvencionalnim umetnicima. Pored toga, oni poseduju izuzetno jaku volju da od grafita koji se smatrao vandalizmom i društvenim prekršajem stvore likovnu umetnost koja će biti pre svega prihvaćena i zakonski nekažnjiva.

Besplatna umetnost

Vrednost savremene ulične umetnosti sve se više ceni i kod nas. Grafiti polako postaju deo popularne kulture čiji se uticaj proširio na ceo svet. Ono što je zajedničko američkim i beogradskim crtačima jeste želja da ulična umetnost postane deo istorije umetnosti. To je već uspelo čuvenom Banksiju, londonskom umetniku, čiji su antiratni i antikapitalistički grafiti bili izlagani u galeriji Tejt i Metropoliten muzeju. On je jednom prilikom ušao u londonski zoološki vrt i iznad kaveza sa pingvinima ispisao parolu „Dosadila nam je riba” i tako stekao veliki publicitet i pokrenuo intenzivne javne debate o značaju grafita, a naročito poruka koje nose. Radovi ulične umetnice Sven već su deo stalne postavke muzeja Savremene umetnosti u Njujorku. Put od subkulturnog do galerijskog grafita trajao je godinama i sa sobom je nosio rizik i opasnost da oni koji su se za to borili ne budu uhapšeni. Zahvaljujući ovakvoj hrabrosti grafiti su danas neodvojivi deo identiteta gradova. Ono što izdvaja ovakvu umetnost od ostalih jeste to što je ona besplatna i ravnopravno pripada svima nama.

Znak da je jedna kultura moderna jeste i prihvatanje ulične umetnosti. Kada prazan javni prostor, najčešće betonske podloge, počne da se oslikavava grafitima kao što se to sada čini u Beogradu, to znači da se društvo emancipovalo i da je shvatilo njihov značaj.

Boje mirišu na kolače

„Jedna od najvećih zvezda beogradske grafitne umetnosti je Hope (Hope)”, kaže Dragana Barjaktarević koja odlično poznaje uličnu umetnost grada. Dodaje i to da ubrzani razvoj ove umetnosti nema veze sa napretkom našeg društva, već se to dogodilo spontano jer je praznih zidova sve više i da Beograd polako postaje centar produkcije grafita u regionu. Hope je deo istorije Beograda i on najbolje opisuje sam početak nastanka grafita: „Blok 45 je sredinom osamdesetih godina delovao kao svako drugo predgrađe Beograda. Pored izolovanosti od centra grada, nedostatka infrastrukture i blizine reke Save, ovaj blok se izdvajao i po još jednoj stvari – grafitima. On je bio i ostao meka beogradskih grafita i ovde su nacrtani prvi grafiti u Srbiji.” U tome je Beograd sličan Londonu ili Njujorku jer su grafiti u centar grada došli iz udaljenih predgrađa. Boje su u međuvremenu počele da mirišu na kolače, a poruke grafita su postale sve značajnije i društveno odgovornije.

Kako nastaje grafit?

Grafit je ozbiljan poduhvat, bilo da je reč o festivalskom ili nekom gradskom. Veličina zida je veoma bitna i ona određuje vreme koje je potrebno za oslikavanje, broj crtača i količinu materijala koji će se utrošiti. Da bi se najbolje objasnilo kako nastaje grafit, možda je najbolje uzeti za primer manju zidnu površinu, uglačanu ili reljefnu. Najpre se uradi skica, ali ima i onih crtača koji dopuste da ih inspiriše ambijent. Ideja može da nastane čak i za vreme prvih poteza sprejom. Nije striktno da ideja mora da postoji pre nego što grafit počne da se radi. Zid se prvo okreči pa se tek onda radi postavka. „Krečim ja zid, prolazi matorac i kaže 'Bravo sine, na tebe omladina treba da se ugleda!' Nakon pola sata opet prolazi pored mene i postaje polako ljut. 'Šta to radiš? Pa malopre je neki momak lepo okrečio!' Onda mu ja objašnjavam da je sve u redu i da sam krečio pozadinu za crtanje i da će na kraju sve to lepo da izgleda.”, ispričao nam je samo jednu od anegdota popularni Hope. Nakon postavke sledi izvlačenje kontura tamnijom nijansom, sečenje linija, bojenje, dodavanje detalja, sređivanje pozadine i grafit polako “izranja” iz zida.

Grafiti su način govora

Draganu smo pitali i ko sve čini beogradski grafit scenu. – „Nemoguće je sve nabrojati. Ima ih dosta i svako je priča za sebe. I to ne samo grafitera, već i raznih drugih umetnika koji na svoj način beogradske ulice čine zanimljivim, tako što lepe stikere, postere, keramiku ili ostavljaju dobre parole na pravim mestima. Lepota i jeste u toj raznolikosti. Kada razgovaram sa crtačima obavezno ih pitam zašto crtaju. Kažu da je to način na koji oni govore. A taj njihov „govor“, koji bojama oživi sivi i bezlični zid, izmami osmeh. Meni, ali i drugima. Omiljeni deo crtanja su mi reakcije prolaznika. Zastaju, zagledaju, a potom izvade telefon iz džepa i fotografišu grafit. Naposletku, prilaze i raspituju se o njegovom značenju, jer svaki grafit i ima neko značenje bilo da je na Menhetnu ili u Savamali. Na primer Piros je u Savamali nacrtao sat sa krilima jer vreme leti. Tandem iz Švajcarske Nevercrew iznad Mikser House-a je uradio plavog kita i tako napravio simboličnu vezu između ugrožene životinjske vrste i ugrožene gradske četvrti. Junk je na keju kod hotela Jugoslavija nacrtao ružičastog krokodila jer svašta može da izađe iz mutnog Dunava. Značenja su katkad očigledna, a ponekad se ne mogu ni naslutiti. Lepo je kad se sve zna o grafitima, ali lepo je i kad se ne zna ništa, pa se pusti mašti na volju.“

Zabava / Stil života
Nicole kidman and keith urban

IDILIČNA KANTRI PRIČA!

Bastenskocvece

Baštensko cveće je u modi

Gastro

Gurmanske veštine ...ili kako sam naučila da jedem

Brzev

Kako smo odrastali uz Bazar

It

Lepa sela Italiji lepo stoje